Усмено стваралаштво српског народа јесте књижевност за себе, народна књижевност, како се обично назива, која стоји напоредо с друга два основна вида српске књижевности, средњовековном или старом и новом литературом.
Иако записане у новија времена, наше народне умотворине садрже многе елементе који говоре о њиховој древности. Говорећи о старини наших народних песама, Вук Караџић је истакао да међу „женским“ песмама, нарочито обичајним, има и таквих које су старе и до хиљаду година
Наша народна књижевност одликује се великом разноврсношћу у тематици, облицима и поступцима излагања. Више него и за једну другу област наше књижевности за њу се може рећи да обухвата народни живот у његовој свеукупности.
Најглобалније, она се дели на поезију и прозу, и та је подела утемељена на начину организовања језичких елемената.
НАРОДНА ПРОЗА
Народне приповетке или приче, како се у неким крајевима називају, чине основну масу народне прозе. Оне су тематски и жанровски разноврсне.
Бајка је најразвијенији и најзначајнији облик народне прозе. Она нас уводи у свет чудесног и фантастичног. По својим особинама има доста сличности с митом. У миту имамо натприродне личности, богове и хероје, у натприродном свету, док у бајци налазимо обична човека у свету натприродних бића. Све су бајке међусобно сличне, код свих народа оне обрађују исте или сличне мотиве. Стандардни јунак бајке јесте младић који се налази пред неким тешким задатком.(Баш-челик, Златна јабука и девет пауница, Чардак ни на небу ни на земљи и др)
Новела је прича, обично краћа од бајке, из градског и сеоског живота, у којој преовлађују реалистички елементи и тежња ка карактеризацији ликова. У њима сусрећемо типске карактере: зле жене, досетљиве девојке, довитљива крадљивца, затим парове: правичан и зао, тврдица и дарежљив човек, милостива снаха и немилостива свекрва итд. У неким новелама имамо такође елементе чудесног али они нису дати ради себе самих, него пре свега зарад откривања ликова (Зла жена, Правда и кривда , Девојка надмудрила цара и друго
Кратка шаљива прича најближа је реалном животу. У њој нема чудесног ни фантастичног, „него оно што се приповиједа рекао би човјек да је заиста могло бити“ (В. Караџић). Еро је иначе један од најживописнијих ликова нашег фолклора. Еро и Турчин, Еро и кадија и нарочито Еро с оног свијета.
Остале врсте народних приповедака јесу, нпр. ПРИЧЕ О ЖИВОТИЊАМА и АНЕГДОТЕ
На граници између прозе и поезије стоје
КРАТКЕ НАРОДНЕ УМОТВОРИНЕ: пословице, питалице, загонетке
За њих је карактеристично да показују већу правилност у распореду језичких јединица, што их одваја од прозе, али без изосилабичности, која представља својство народне поезије.
ПОСЛОВИЦА у сажетој форми износи колективна искуства народа и животну мудрост.Ко истину гуди, гудалом га по прстима бију, Новци, кад одлазе, имају сто ногу, а кад долазе, само двије, Кад султан назебе, раја кија), који се понекад спушта до етички проблематичног утилитаризма (Умиљато јагње две мајке сиса, Лаж кад проходи није лаж).
ПИТАЛИЦА је сажета анегдота ослобођена описа радње и ситуације, сведена на кратко питање и афористички, пословички одговор; она је, у ствари, дијалогизована пословица.
ЗАГОНЕТКА је енигматична форма; она садржи метафорично-алегоријски опис неке ствари или појма чије име треба погодити (нпр. „Бијела њива, црно сјеме, мудра глава која сеје“ – писмо).
НАРОДНА ПОЕЗИЈА
Народне песме чине најважнији део наше усмене књижевности. Њих има највише и најпотпуније изражавају дух и карактер народа. Одликују се много већом разноликошћу од прозе.
Вук Караџић их је поделио на три врсте: женске, јуначке и песме прелазног карактера или, ако се та подела искаже у терминима теорије књижевности, на лирске, епске и епско-лирске песме.
Лирске и епске песме разликују се по односу субјективног и објективног елемента, с једне, и по односу песме и певања, с друге стране. Вук је то изразио у следећој, лапидарној формулацији коју можемо сматрати класичном: „Женске пјесме пјева једно или двоје ради свога разговора, а јуначке се пјесме највише пјевају да други слушају, и зато се у пјевању женских пјесама више гледа на пјевање него на пјесму, а у пјевању јуначкијех, највише на пјесму“ (речи је истакао Вук).
Десетерачка епска песма пева се најчешће уз гусле; може се и казивати, док је лирска песма увек чврсто везана за мелодију.
НАРОДНА ЛИРИКА
Народна лирика је најмногобројнија и најразноврснија врста народне поезије и читаве усмене књижевности. Она обухвата целокупан јавни и приватни живот нашега патријархалног човека. Нема ниједне области народног живота, ниједног осла који се колективно обавља, а да није нашао свој израз у песми. Песма је пратила цео људски живот, од колевке до гроба. Њено богатство и њена разноврсност испољавају се такође у ритмици и версификацији. „Везана уз мелодију, народна је лирика искористила све музичке могућности“ језика. „У њој су разрађени сви могући стихови – од четверца до шеснаестерца, у складу са духом језика
Полазећи од тога, целу народну лирику можемо поделити на две велике скупине: у прву би ишла обредна и обичајна поезија, у којој је моменат употребе полазна тачка у језичко-уметничком уобличавању песме, а у другу – љубавна лирика заједно с другим ненаменским врстама.
Прва скупина обухвата све оне песме које су везане за одређене обичаје било у годишњем циклусу, било у току људског живота, било у разним манифестацијама колективног живота. Ту су најпре календарске обредне песме: коледарске, водичарске, ђурђевске, ускршње, лазаричке, спасовске, краљичке, ивањске, додолске. Нарочито су многобројне и разноврсне сватовске песме. Оне обухватају целокупан свадбени ритуал, готово неку врсту обредне драме с мноштвом утврђених улога и низом међусобно повезаних акција
Љубавне песме чине најбројнију скупину народне лирике. У обредним песмама догађај је изван песме, а љубавни догађај је у песми. Тако у лирској народној песми имамо као скоро редовну појаву неку сижејну основицу, неку кратку причицу на коју се надограђује емоционална садржина песме. Љубавна прича дешава се понајчешће у слободном простору, описи природе долазе на почетку песме и представљају један од главних извора њене лепоте.
Нашу љубавну лирику одликује велика разноликост теме и мотива. У њима су опевани сви тренуци љубави, осећања од најједноставнијих до најсложенијих, састанци од најчеднијих до најчулнијих, али су најлепше и најснажније песме на тему растанка и љубавног бола.
Од других врста народне лирике треба издвојити још: породичне песме, у којима се пева о односима у патријархалној породици (најлепше су песме о сестринској љубави према брату); митолошке песме, у којима се износе представе о небу, небеским телима, природним појавама, заостатак су из прастарих, паганских времена; побожне песме с рефлексима хришћанског веровања; сатиричне и шаљиве песме, које се одликују осећањем за стварност свакодневног живота.
Породичне обредне песме према савременој подели, са своје стране, прате исти, сада човечји животни круг – рођења (успаванке), сазревања (свадбене песме) и смрти (тужбалице), а унутар тога круга најразличитија збивања која су га се дотицала у свакодневици условљеној и историјским и друштвеним догађајима
Лирско-епске песме обухватају песме у којима су лирске теме развијене на епски начин. Оне су многобројне и има их неколико врста: религиозно-моралистичке легенде у стиху, бајке у стиху новелистичке песме о породичним односима и љубавним згодама, баладе.
ЕПСКА ПОЕЗИЈА
Тек однедавно постали су познати стихови и бугарштице у сукобу Сибињанин Јанка и деспота Ђурђа записани у једној словенској насеобини у Јужној Италији 1497. године.
Шездесетак година касније Хваранин Петар Хекторовић забележио је две епске песме и објавио их у свом спеву Рибање и рибарско приговарање (1556). То су бугарштице Марко Краљевић и брат му Андријаш и Војвода Радосав Сиверински и Влатко Удински. Њих су певали хварски рибари Паскоје Дебеља и Никола Зет, како Хекторовић каже, „сарпским начином“.
Наше народне епске песме деле се на две врсте: на песме дугог стиха или бугарштице и на песме кратког стиха, десетерачке
Бугарштице су највећим делом забележене у јадранском приморју, од Задра до Пераста и Котора, у раздобљу од половине 16. до раног 18. века. Пре тог времена имамо само споменуте стихове записане у јужној Италији, а после њега бугарштице су сасвим ишчезле. Сачувано је свега око шездесетак песама. Њихов стих је акценатско-тонски, број слогова није сталан, код старијих бугарштица креће се од тринаест до осамнаест, с тим што је најчешћи петнаестерац, док код новијих преовлађује шеснаестерац. Карактеристична појава бугарштичког стиха јесте рефрен, који се јавља, иако не увек, после сваког другог стиха. У неким записима бугарштица рефрен је изостављен или га није ни било. Бугарштице певају о догађајима и личностима 14. и 15. века из српске и угарско-хрватске историје, али има и локалних догађаја и јунака, нпр. у пераштанским бугарштицама. Сачувано је неколико песама о Марку Краљевићу, четири о Косову и косовским јунацима, док највећи део осталих говори о личностима 15. столећа: деспоту Ђурђу, угарским јунацима Јанку Хуњадију, Секули, Михаилу Свилојевићу, хрватским бановима, о Огњеном деспоту Вуку, о коме је сачувано највише песама дугог стиха, о Новаку и Грујици и другима. Од опеваних догађаја најважније су две битке на Косову (1389. и 1448), затим бојеви код Варне и на Крбавском пољу
Десетерачка епика далеко је опсежнија и богатија од бугарштица. Њен је стих несиметрични десетерац с цезуром после четвртог слога. Она обухвата скоро све догађаје и личности о којима певају бугарштице, али исто тако и догађаје ранијих и познијих времена о којима нема ни спомена у бугарштицама.
Најзначајнија збирка народних песама пре Вука Караџића, у којој преовлађује десетерачка епика, јесте Ерлангенски рукопис„ назван тако по граду Ерлангену у Немачкој, где је откривен. Песме је забележио непознати Немац око 1720. у Славонији, Објавио га је 1925. године, под насловом Ерлангенски рукопис, немачки славист Герхард Геземан
Од рукописних зборника из друге половине 17. и почетка 18. века објавио је познати српски правни историчар Валтазар Богишић збирку под насловом Пјесме из старијих, највише приморских записа (бугарштице), 1878.
Почетком и средином 19. века, појавиле су се прве систематски објављене збирке српских народних песама, приповедака, загонетки и пословица, које је Вук Стефановић Караџић сакупио „са топлих усана народа“. Мала простонародна славеносербска пјеснарица, 1814; (I-IV), Лајпцишко издање, 1823-1833; I-IV, Бечко издање, 1841-1862); Српске народне приповјетке (1821, са 166 загонетака; и 1853); Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, 1834. Следи књига „женских песма“ из Херцеговине (1866), које је сакупио Караџићев сарадник и помагач Вук Врчевић, а Вук Караџић их је пред смрт припремио за штампу.
Ваздухопловци 