Хуманизам и ренесанса

                             ХУМАНИЗАМ И РЕНЕСАНСА

Током XV и  XVI века низ европских земаља доживљавао је један од највећих културних покрета у историји. Била је то ренесанса (препород). Тај период је смењивао средњи век, али разграниченост између њих није била оштра. Неки корени препорода зачели су се још у средњем веку, а нешто од средњовековног духа остајало је да траје и у ренесанси. Најбољи пример тог преплитања у раној ренесанси били су дело и мисао Дантеа Алигијерија.

Ренесанса је укључивала у себе и обнављање антике (у којој је нашла ослонац) и препород културе после средњовековне епохе. Шире од тога, доносила је свеопште промене у односу човека према религији и цркви, према животу, у књижевности, у уметности уопште, у политици итд.

                                      Хуманизам

За ренесансу је везан појам хуманизма. Хуманизам је један вид ренесансе. Хуманисти су били носиоци препорода, његових идеја о слободном и хуманом животу у чијем је средишту био човек. То је и била суштина преокрета: вековима у позадини, као недостојан и ништаван, покоран Богу, човек је у хуманизму доспео у центар пажње. Издвојио се духом и телом као индивидуално биће. На уздизању човекове идеје и дела, на афирмацији духовне и телесне лепоте, уживања и задовољства заснивало се осећање животне радости. Оптимизам је напајао човека новог времена, чија је основна девиза постала CARPE DIEM (зграби дан).

Идеал и ослонац ново доба је налазило у антици, у њеним материјалним остацима (рушевинама и старим грађевинама Рима, у рељефима, статуама, натписима уклесаним у камену и сл.) и у духовним остварењима (књижевности, поетици, филозофији, историји итд).

Развој оновремених школа и универзитета омогућио је да хуманисти буду учени људи. Они су, као интелектуална елита, преузели водећу улогу у друштву. Смењивали су дотадашње носиоце културе, који су најчешће били свештеници. Хуманисти су били учитељи, професори, библиотекари, истраживачи и конструктори, научници, вршили су државне службе, смело се упуштали у одгонетање природних појава, у експерименте, путовања итд.

Поред хуманистичких школа и универзитета, за духовни узлет ове епохе од великог је значаја био проналазак штампарства (изумитељ је био Јохан фон Гутенберг, који је прву књигу штампао средином 15. века). До тада позната само из рукописа, од друге половине 15. века објављују се и доспевају у руке читалаца широм Европе дела свих врста. Књига је проналаском штампарства добила важну улогу у ширењу културе.

Хуманистичко интересовање за археологију, историју и архитектуру (подстакнуто античким ископинама), затим за литературу, говорништво, проучавање античких дела, која су штампањем постајала општепозната, подстицало је развој науке. Хуманисти су се определили за латински језик као језик школе и литературе. Та универзалност је омогућавала хуманистима да се разумеју. Међутим, то опредељење, као и настојање на учености, ограничили су замах хуманизма. Он је, наиме, обухватио само оне који су живели у градовима и само учене. Велики број људи који није знао старе језике (многи су били неписмени, женска деца су још била далеко од школе) остао је недодирнут хуманизмом.

 

                                      Ренесанса

Духовно шира и неупоредиво отворенија од хуманизма, ренесанса је означила свеукупни препород у срединама које је захватила. Ренесансна књижевност стварана је на народном језику а представљала је обичан живот и човека у њему (грађанску кућу, трг, улицу, свакодневицу, господаре и слуге, трговце, свештенике, куртизане, врачаре, чаробњаке, забављаче, војнике, луталице…пасторални и рустикални амбијент итд.).  Исказивала је нескривене човекове емоције.

Ренесанса је упијала све оно што је доносио хуманизам, све његове идеје, али је захваљујући садржајима којима се бавила, народном језику који је користила и везаности за реални живот, била шира и дуговечнија и остварила велике домете у свим областима културе и уметности.

Хуманизам и ренесанса настали су на тлу Италије. Средиште хуманистичких студија био је Рим, а ренесансе Фиренца.

Песници на преласку били су Данте Алигијери, Франческо Петрарка и Ђовани Бокачо, који су истовремено били и хуманисти и писали на латинском, и весници новог времена, који су најбоља своја дела писали на народном језику. Они су, као и десетине њихових следбеника, имали велики утицај на њено ширење у друге европске земље, најпре медитеранске, а потом и остале. Као велика књижевна епоха, ренесанса се остварила у Шпанији (Мигуел де Сервантес), Француској (Франсоа Рабле), Енглеској (Виљем Шекспир), нешто касније и у измењеном облику у Немачкој итд…

(Јован Деретић, Историја књижевности за други разред средње школе, Београд, 1996.)

 

 

                   Књижевност хуманизма и ренесансе

Главна обележја књижевности и књижевних дела хуманизма и ренесансе јесу:

-инспирисаност делима писаца античке књижевности;

-употреба народног језика (праћена утицајима поетике усмене књижевности);

– изражавање личних и интимних осећања;

– снажно испољавање љубавног заноса, посебно у поезији;

– сликовитост песничког језика,

– испољавање артистичког умећа у обликовању тема и мотива;

– присуство мотива из античке традиције, нарочито из грчке и римске митологије,

– настојање аутора да одабрану тематику приказују на уверљив начин;

– дочаравање духа времена и доба, повремено чак и актуелних дешавања;

– мотивисаност поступака и гледишта ликова снажним осећањима;

– присуство моралне димензије, која често садржи и јасну поуку;

– приказивање и тумачење сложених емоција;

– настојање да се одабрана тематика приказује на уверљив начин.

 

            Књижевни родови и врсте у хуманизму и ренесанси

ПОЕЗИЈА: љубавна лирика, интимна поезија, карактеристичне песничке форме: терцет, сонет, канцона, станца, балада, мадригал.

УМЕТНИЧКИ ЕП: по узору на античке епове настају ауторски епови инспирисани историјским јунацима и митзолошким ликовима из античког света. Два најпознатија епа су Бесни Орландо Лодовика Ариоста и Ослобођени Јерусалим Торквата Таса.

НОВЕЛА И РОМАН: новела, новелистичке збирке, витешки роман, авантуристички роман, пикарски роман.

ДРАМА: пасторала, кјомедија дел арте, трагедија, историјска драма, комедија, фарса.

                                              (Миодраг Павловић, Читанка, Клетт, 2012)

 

 

 

СЛИКАРСТВО ХУМАНИЗМА И РЕНЕСАНСЕ

 Погледај : http://www.znanje.org/i/i10/10iv10/10iv1002/10iv1002.htm

Advertisements

4 thoughts on “Хуманизам и ренесанса

  1. Славни италијански песници Данте и Петрарка развили су мит о недостижној госпи (‘aнђеоска госпа’). За Петрарку је то била Лаура, а за Дантеа Беатриче o чијој лепоти у свом делу ‘Vita Nuova’ пише предивне стихове:

    Тако нежна
    Данте Алигијери (1265-1321)
    Нови живот, XXVI
    Тако нежна и тако чедна изгледа
    моја госпа; кад некога поздрави
    као да му језик занеми у страви,
    не усуди се око нит да је погледа.
    И тако хваљена она пролази,
    смерно у понизност одевена,
    као да с неба лепота њена,
    да земљи чудо покаже, долази.
    Задивљен је свако ко је гледа,
    кроз очи таква сласт је срцу дана,
    ко је не окуси, том схватити се не да,
    чини се да стално са њених усана
    струји преслатки дух пун љубави
    који свакој шапуће души: „Уздиши!“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s