Бановић Страхиња

ИСТРАЖИВАЧКИ ЗАДАЦИ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ НАРОДНЕ ЕПСКЕ ПЕСМЕ “БАНОВИЋ СТРАХИЊА“

 Уметнички свет песме “Бановић Страхиња“. Утисци, доживљаји и размишљања поводом дела

 

                – Пажљиво прочитајте народну епску песму “Бановић Страхиња“ и припремите се да на часу о њој изнесете утиске, доживљаје и размишљања– Установите шта је у свету песме посебно интересантно. – Објасните чиме вас је привукао Страхињин лик; који Страхињини поступци су вас наручито изненадили и задивили? – У ком делу песме је ваша читалачка пажња била посебно јака? Објасните због чега.

                – Проучите сложеност композиције песме. – На маргини, уз текст песме, обележите које сте композиционе целине уочили током читања (експозицију, заплет, епизоду, врхунац радње и епилог). – Установите какву улогу у песми остварују описи, дијалози и монолози.

 

“Нетко бјеше…“

 

                – Шта о Страхињи и његовој тазбини читалац сазнаје у експозоцији песме? – Објасните зашто је наглашена велелепност дочека који је јунаку приређен у Крушевцу. – Које су посебности Страхињиног карактера наглашене већ у уводним стиховима?

 

“Сам отиде пољем крушевачким…“

 

                –  Установите који догађаји доводе до заплета у песми. – Проучите како се сва та дешавања одражавају на осећања Бановић Страхиње. – Процените понашање Југ Богдана и Југовића према зету у околностима када им се он обраћа за помоћ. – Издвојте детаље којима се појачава утисак Страхињине усамљености и самоће. – Како се јунак осећа док сам одлази крушевачким пољем?

 

 “…твоме ђогу и твоме јунаштву / свуд су броди ђе год дођеш води…“

 

                –  Проучите и установите какву улогу у свету песме има Страхињин сусрет са дервишом. – Упоредите дервишово и Страхињино животно искуство. – У чему су старац и млад јунак слични? – У чему се пак битно разликују? – Установите уметничко значење које у свету песме остварује дервишов лик и цела епизода сусрета са дервишом.

 

“Удари се јунак на јунака“

 

                – Који догађај представља врхунац радње? – Проучите како тече сукоб Влах Алије и Бановић Страхиње. – Шта у вербалном обрачуну сазнајемо о карактерима оба лика? – Зашто их народни певач обојицу назива “јунацима“? – У чему се огледају изузетна физичка снага и ратничка вештина Алијина и Страхињина?

                – Упоредите однос Влах Алије и Бановић Страхиње према жени. – Ко помаже Страхињи у двобоју, а ко га издаје? – Какав је смисао те паралеле у свету целе песме и у карактеризацији Страхињиног лика? – Пажљиво проучите како је Страхиња савладао Алију. – Установите шта му је дало снагу да победи противника.

 

“Не дам вашу сестру похарчити“

 

                – Представите како Југовићи поступају према сестри када је Страхиња доведе у Крушевац. – Чиме је мотивисан Страхињин поступак према жени у овој сцени? – Колико је тај поступак логичан и уверљив (сагледајте ову посебност Страхињиног лика у контексту целе песме). – Установите које је својство, поред физичке снаге, још приписано Страхињином лику овим поступком. – Шта Страхиња жени не опрашта?

                – Са становишта песме као целине и лика главног јунака, протумачите смисао првих и завршних стихова у делу.

 

Опроштај или казна?

 

                – Припремите се за дискусију на часу. – Заузмите став поводом питања да ли Страхиња опрашта жени или је кажњава. – Доказујте своја гледишта садржајем епске песме.

                – Установите универзална значења која су присутна у Страхињином лику, његовим речима и поступцима. – Објасните какву улогу у животу имају опраштање, разумевање, поверење и љубав. – Размишљајте о важности духовне снаге у тешким животним искушењима.  

Junaci_i_kukavice

Advertisements

Књижевни родови и врсте

otvorena knjigaКада желимо да утврдимо ком књижевном роду припада неко дело, морамо узети у обзир и  спољашње и  унутрашње особине тог дела.

             

Лирика, епика и драма обухватају спољашње особине, неког дела.

Лирско, епско и драмско означавају унутрашње особине неког дела.

 

            Три књижевна рода представљају уствари три основна начина  „изражавања човекових духовних могућности и односа песниковог према свету“ .

 

            У лирској поезији тај однос је најсубјективнији. Песник и његов свет представљају једну целину – песниково унутрашње ја.  Уз учешће емоција и мисли песник ствара своју слику света и изражава је у првом лицу.

            Епику одликује сасвим другачији однос песника и света. Песник прича  

о догађајукоји се десио најчешће у прошлости . Он јепритом  објективни посматрач који не учествује у том збивању. Он мирно посматра живот, с интересовањем, па тако посвећује велику пажњу свакој појединости. Резултат таквог односа је споро и обимно развијена радња пуна уметнутих описа, епизода, размишљања, закључака. Доживљај света једног епика знатно је „објективнији“.  Аутор се најчешће изражава у трећем лицу једнине

            Драмска поезија је нераскидиво везана за сцену,тј. позориште. Драмско дело је намењено извођењу на позорници. Драма препознаје „противречности у животу које траже да буду решене “. У драми нема мирног посматрања, већ све стреми ка разрешењу. Радња је променљива, динамична, нестална. Емоција је снажна, подстиче  деловање. Увек је изражена дијалогом. Драмски песник учествује у радњи, проговара кроз низ личности, казује свој доживљај света.

 

 КЊИЖЕВНЕ ВРСТЕ

 

            ЛИРИКА

            Најчешћа је љубавна песма. Њоме су се бавили готово сви велики песници: Вергилије, Петрарка, Бајрон, Шилер , Пушкин, Јакшић, Костић, Дучић, Шантић…

            Елегија је тужна песма у којој се жали за нечим што је прошло. У њој се нпр. песник присећа своје младости, пријатељства, непрежаљене љубави. Елегије су прославиле наше романтичаре : Бранка Радичевића, Змаја, Лазу Костића.Постоје и описне песме у којима изражава своја осећања, а као оквир за то служи му неки пејзаж или нека природна појава.

            Родољубива песма је можда и најпознатија лирска врста. У њој се песник надахњује колективним осећањем и обично хиперболисано опева своју љубав према домовини. Нема песника који се није окушао и у овој форми.

            У сатиричној песми песник исмева неку негативну појаву у друштву или код појединца. То су обично крупни недостаци, а у песниковој интерпретацији добијају  карикатурално обличје.

            Ода или химна служе песнику да изрази поштовање или дивљење упућене савременику или историјској личности.

 

            ЕПИКА разликује две групе: епика у стиху и епика у прози.

Прва обухвата

епску песму и епопеју ( еп ), а друга приповетку, новелу и роман. Епика стиху настала је као колективна творевина,тј. као народна књижевност. Ипак постоје и уметнички епови које појединци осмишљавају по угледу на народне.Епови могу бити изразито древни : Илијада и Одисеја датирају из 8.века пре нове ере, Махабхарата и Рамајана из 4. века исте ове епохе.Епови могу бити историјско-јуначки, романтични, религиозни. Епске песме су обимом мање , прича се о мање важном догађају и мање лица учествује у њиховој радњи. Оне имају мање епизода, па им је самим тим слабије развијена радња.

           

            ДРАМА још од античког времена гаји две врсте: трагедију и комедију. Опште особине ових двеју врста свима су добро познате.Разлике међу њима успостављене су одавно. Тичу се како предмета приказивања, јунака , тако и језика којима су написане.

            У новије време – драма у ужем смислу. У њој песник не  схвата живот ни трагично ни комично, већ озбиљно.

Постоји још књижевних врста и подврста, а овде су наведене најосновније.

Усмена и писана књижевност

               rad u biblioteci

Подела књижевности на усмену и писану је основна подела књижевности. Успостављена је на основу следећих разлика:

А) Одлике усмене књижевности

 

1. Усмена књижевност живи у широким слојевима народа и преноси се живом речју (усменим путем ).

2. За њено трајање заслужни су талентовани али углавном непознати појединци ( тзв. народни певачи ).

3.Она се још назива и народном књижевношћу (обдарени појединац не износи сопствене ставове већ ставове народа из кога потиче).

4. Ова књижевност подложна је променама, (варијантност), што произилази из начина њеног преношења. Различити певачи  на различите начине и с различитим способностима  учествују у стварању те књижевности. Као последица оваквог односа према књижевности настају многобројне варијанте једне исте уметничке творевине. Из ове тврдње може се уочити и основна карактеристика усмене књижевности , а то је да је она колективна          творевина.

5.Усмена књижевност има свој језик и свој стил. Одлике тог стила су: понављања, стални епитети, устаљена изражајна средства, метричка схема. Захваљујући оваквим појавама ова књижевност у својим садржајима успева да сачува и слојеве значења који обележавају давно минула времена ( митолошке представе и слике ).

6.Усмена књижевност старија је од писане.

 

Б) Одлике писане књижевности

 

1.Писана књижевност има коначан облик . Записана је или штампана, те као            таква није подложна променама.

2 Настала је с првом појавомписма.  Млађа је од усмене књижевности.

3.Писана књижевност је, насупрот усменој, индивидуална, уметничка           творевина. Аутор исказује сопствене ставове и осећања.

              Усмена и писана књижевност имају и заједничке особине.

а) Обе представљају израз човековог искуства, средине и епохе.

б) Могу бити дате у форми стиха или прозе.

              У нашим крајевима ове две врсте књижевности развијале су се готово потпуно одвојено. У народу је, с једне стране, живела усмена, а међу припадницима виших друштвених сталежа писана књижевност. То нарочито важи у времену након пада српских средњовековних држава. Истина, понекад су се теме и мотиви ових двеју књижевности узајамно прожимали, те се може гогворити и о међусобним утицајима.

Основни појмови о књижевном језику Однос књижевног и говорног језика

                        Српски језик  употребљава се у различитим приликама на различите начине. То су језички варијетети.Они могу бити стандардни или нестандардни.  Један или више варијетета уздижу се стандардизацијом  на ниво књижевног тј. стандардног језика.

            Да би настао, књижевни језик мора да прође кроз процес нормирања.  Норма подразумева скуп правила која сви треба да поштују у оквиру једне заједнице. Исто се односи и на језик .

            Језичка норма подразумева оно што се може рећи и оно што се уобичајено говори. Иако сви језички варијетети имају своју норму, за књижевни језик важи једна посебна. Она није само природна, већ и планска, надограђена, експлицитна. Њу стварају образовани чланови заједнице тежећи доброј, правилној језичкој употреби.

            Стварање норме зове се стандардизација, а резултат је књижевни језик.  Норму прихватају сви корисници тог језика. Она се тиче свих језичких нивоа , утврђена је у правописним приручницима, речницима, уџбеницима. Савремени књижевни језик мора да буде и чврсто и еластично нормиран истовремено, да би остао јединствен, а према потреби и да би у себе примао нове елементе. 

            Књижевни језик обавезан је да би се у једној друштвеној заједници несметано и ефикасно одвијала комуникација.Он је инструмент писмености, образовања, књижевности, културе, науке. Представља носиоца традиције и искуства једне друштвене заједнице и спону са другим културама. Књижевни језик обавезан је у јавној употреби и треба да је узор свим говорницима.

            Основу књожевног језика чини један дијалекат или више њих..Полазећи од те основе он се развија и тај развој описан је у граматикама и речницима. Дакле, он је наддијалекатски облик језика , различит од изворних, народних говора. Он нам није урођен, већ га морамо учити.

            Књижевни језик није јединствен, већ се раслојава у зависности од комуникативних потреба. У различитим животним ситуацијама и с различитим саговорницима разговарамо другачије. Тако настају функционални стилови. Сада можемо закључити да је књижевни језик шири појам од говора.

            Говор је само један од медијума у коме са остварује разговорни стил. Говорни језик остварује се свакодневно, а књижевни језик углавном у писаној форми.

notes otvoren i olovka

Општи појмови о језику Битна својства језика

                  Језик је нераздвојни пратилац човека и неодвојив део људског живота. Као и свака друга сложена појава , и језик се може различито дефинисати.

      Језик је систем знакова намењен комуникацији, урођен човеку, само њему својствен, па је тако посматран, биолошка појава.

      Језик је својство одређене друштвене заједнице, неодвојив од друштва, неупотребљив без њега. Он представља социолошку појаву која условљава постојање друштва.

      Језик је својство сваког појединца, заслужан за изражавање и уобличавање мисли и осећања.. Он је неодвојив од мишљења, па према томе представља и психолошку појаву.

                  Људи су одувек настојали да подробно изуче језик и испитају све његове  особености и могућности. Отуда бројне науке које се баве проучавањем различитих аспеката језика. Лингвистика се бави језиком уопште. Она има бројне дисциплине и сваку од њих занима специфична функција језика.

                  Ако је јасно да је језик систем знакова за комуникацију, још је логичније да ти знакови стоје у неком односу.. Њихови међусобни односи зову се једним именом:структура.

       Систем знакова одређеног језика састоји се од језичких знакова. Језички знак „ повезује одсечак значења са одсечком звука “(нпр. реч столица повезује нашу представу о столици са скупином гласова у тој речи).

        Језик је хијерархијска структура. Језичке јединице нижег реда, комбинујући се, образују јединице вишег реда, док јединице вишег реда, разлажући се, дају јединице нижег реда (ако разложимо реч дрво на појединачне гласове добићемо јединице које узете понаособ не значе ништа, али у датој комбинацији оне добијају јединствено значење).

      Дислокација је језичка особина која говорнику омогућава  да говори и о оним појавама које нису у његовој непосредној близини. Јасно је да човек језиком може да изрази и плод своје маште.

       Језик се преноси културним путем . Свака генерација изнова га савладава и учи. Према томе, језик се стално мења. Овако представљен језик као својина човека и ниједног другог живог бића , издваја нас као доминантне и свесне  у живом свету.

                  Захваљујући језику човек своја сазнања и искуства оставља у наслеђе следећим генерацијама. Пре око 5000 година установљено је писмо, а новије доба доноси велики напредак у телекомуникацијама.

                  Колико су језик и комуникација блиски?  Да ли су то различити појмови?

 Комуникација је шири појам од  језика. Људи комуницирају не само језиком већ и другим нејезичким средствима као што су : мимика, гестови, светлосни сигнали, сликовни знакови… Зато се често каже да је језик примарни комуникациони систем.

            Бројни су закључци који се из овог излагања могу извести. Без сумње намеће се онај о значају и величини језика за сваког од нас. Довољно је помислити шта би од нас остало да нас неко чудесно лиши ове наше фантастичне способности. Човек више не би био човек.

dve knjige i jabuka

Наука о књижевности

       sova i dve knjigeУ оквиру проучавања књижевности разликујемо три научне дисциплине. То су: историја књижевности, теорија књижевности и књижевна критика. Немогуће је успоставити границе међу њима, јер се оне непрекидно прожимају

        Историја књижевности обједињује теорију и критику. Она проучава историјски развој књижевности једног народа, језика или једне епохе. Може се бавити целокупним делом једног писца или књижевним појавама једног правца. При проучавању једног дела она мора водити рачуна о историјском тренутку у ком је оно настало , али узима у обзир и пријем код читалаца у каснијим временима. Тако она пружа историјски континуитет развитка једног народа и повезује га са општим духовним и културним животом тог народа. Током свог дугогодишњег постојања, историја књижевности често је била подвргнута разним утицајима владајућих или доминантних друштвених кругова.

        Историја књижевности служи се различитим методама.Једна од тих је компаративна метода која доприноси разноврсности и свеобухватности ове научне дисциплине. Тада она уочава везе међу појединим националним књижевностима, начине њиховог узајамног утицања, а све то постиже упоређујући их.

        Теорија књижевности проучава опште особине књижевног дела као уметничког дела. Она се бави природом тог дела, језиком којим је написано и обликом у ком је оно дато. Проучавајући наведена својства књижевности , она има за циљ да открије јединство форме и садржине књижевног дела, тј. јединство језика употребљеног у делу и смисла којим оно одише. Неретко, она се повезује с историјом књижевности, посебно онда кад разматра историјски развој књижевних врста у појединим епохама.

        Често ћемо у литератури наићи и на реч поетика. Најодговорнији за њен настанак јесте чувени антички филозоф Аристотел. Његове идеје следи и Хорације, римски песник. Они полазе од становишта да проучавањем најбољих и најузорнијих књижевних дела можемо доћи до општих правила и критеријума за вредновање која би важила за све ствараоце и сва књижевна остварења. Много је векова прошло док се нешто у оваквом схватању књижевности није променило.

        Данас, међутим, књижевно дело се сматра личним доживљајем њеног творца , коме се даје сва слобода уметничког стварања. Према томе, нема правила којих се писац мора придржавати.

 

        Критика повезује дело и читаоца. Њен задатак је да открије значење и смисао дела, да олакша читаоцу и његовом разумевању. Критика увек полази од савремености, јер тумачи дела служећи се савременим данашњим осећањем и мерилима вредновања, Истовремено, она и оцењује књижевне творевине и на тај начин обезбеђује нови материјал теоријским проучавањима књижевности.

Једну ствар књижевна критика не сме дозволити себи, а то је да буде искључива и једнострана. Напротив, она се мора служити и научним сазнањима, те делу приступити активистички.

 

Јован Дучић „Звезде“

            Пре самог читања песме, уочљива је њена графичка форма, на основу које се закључује да се песма састоји од четрнаест стихова распоређених у четири строфе. Такође се уочава да се прве две строфе састоје од по четири стиха (катрени) а друге две од по три стиха (терцине) Ова песничка форма назива се :сонет.

            Након пажљивог читања песме, уочава се да је исказан доживљај приморског пејзажа. Песник нас о позицији лирског субјекта информише и поднасловом “Са острва Лопуда“. Читалац доживљава пејзаж помоћу  визуелних и акустичких детаља које песник приказује. Уочава се да је песниково поетско средство :дескрипција. На основу првог утиска могло би се погрешно закључити да је ово описна песма, али већ у другој строфи уочава се да је предмет певања:љубавни занос, а да природа има више декоративну функцију, тј. само је амбијент у коме песник приказује своја осећања.

            Версификација је начин организовања стиха. Постоје :метричка, силабичка и тонска версификација. У српској поезији версификација је силабичко – тонска јер се ритам организује на основу броја слогова у стиху и на основу комбинације наглашених и ненаглашених слогова.  Ова Дучићева песма испевана је у:симетричном дванаестерцу, омиљеном стиху српске модерне. Стих од дванаест слогова састоји се из два полустиха од по шест слогова. Место полустиха је место цезуре (паузе). Ту се у читању прави предах  Ритам песме је лаган, свака реч као да се набраја.  Учестала је употреба речи са сугласницима С;З;Ш (алитерације), што чини да из песме зраче разноврсни звуци.

            Након читања и анализе Дучићеве песме, закључује се да су значењски и звуковни слојеви језика узајамно повезани и неодвојиви, а да се у тој узајамној вези садржане вредности “уметности речи“.

MH900160230

Појам и назив књижевности

          naliv pero i pisani trag  Књижевност је специфична у односу на остале уметности јер се “грађа“ којом се она служи суштински разликује од изражајних средстава осталих уметности (боја, глина, тон итд.).

            Изражајно средство у књижевности је реч, односно језик, који сам по себи има неко значење. Требало би дакле уочити разлику између свакодневне употребе говора, који је повезан са неком потребом и ситуацијом, и уметнички употребљеног говора који превазилази конкретни повод.  Једно од најпрецизнијих објашњења  дао је руски теоретичар Виктор Шкловски, а суштина његове теорије је у следећем: књижевно дело настаје тако што писац мења обични језик и уноси у њега нову организацију, а тиме и нова значења; обичан језик постаје језик књижевности тиме што га писац одваја од свакодневног и уходаног коришћења, стварајући тако утисак новине и необичности. За језик књижевности се често каже и да је “преображени говор“.

            За књижевност се каже и да је “уметност речи“, с тим што реч у књижевности има специфичну употребу и функцију, она овде добија нова значења, постаје богатија и битно је различита од осталих видова стварања помоћу речи. Kњижевноуметнички језик тежи вишезначности.

            Назив к њ и ж е в н о с т потиче од речи књига. Некада је означавала све што је изражено речима и уобличено у целину (књигу). У паралелној употреби је и назив  л и т е р а т у р а (страна реч, која данас у ужем значењу означава списак књига, библиографију научних радова). Обе речи  (и књижевност и литература) , поред ширег значења имају и своје уже значење – “уметничка књижевност“ или “лепа књижевност“. За појам “уметничка књижевност “ употребљава се и назив:

 п о е з и ј а, који означава књижевноуметничка дела у стиху и прози, док у свакодневном говору овај термин означава само књижевна дела писана у стиховима. Ови појмови међутим, не обухватају целокупно књижевно стваралаштво, него само један део (углавном романе и приповетке). Данас се за означавање овог дела књижевности најчешће користи реч б е л е т р и с т и к а (реч француског порекла – лепа књижевност).

            Савремена теорија књижевности за све ове називе употребљава само један термин – књижевност.

            Књижевност у ширем смислу обухвата белетристику и књижевнонаучну прозу, али и производе који настају у процесу проучавања књижевности: књижевну критику, историју књижевности и теорију књижевности.

            Књижевност у ужем смислу обухвата белетристику (поезија, проза, драма) и књижевнонаучну прозу (дневник, путопис, мемоаре, репортаже, писма)

књижевноуметнички текстови

некњижевни текстови

          преносе уметничку информацију, и подстичу уметнички (естетски) доживљај, осећање пријатности и лепог

          доживљавају се осећањима, пре свега, као и разумевањем

          посебно подешавање језика остварује се избором и распоредом речи

          вишезначност

          универзална вредност у садржају и порукама (значења се остварују и важе на свим просторима и у свим временима)

          преносе информације које имају улогу у практичном животу, у разговорне, научне, информативне или административне сврхе

          доживљавају се разумски, рационално, неемотивно

          језик је подешен тако да обезбеђује добро разумевање

 

          једнозначност

          практична вредност, остварење практичних животних циљева и садржаја

 

Приступ уметничком делу

slikanje

            Свет уметности чине многобројна уметничка дела која изазивају осећање пријатности, лепоте и угодности.

            Уметност често називамо и стваралаштвом а уметнике ствараоцима. У свету који нас окружује све је продукт стваралаштва, па се јавља питање: шта ствара уметник и по чему се његова творевина разликује од природних и људских практичних творевина

            “Уметност је стварање других светова поред овог нашег постојећег света; то је таква човекова духовна делатност којом се човеков дух, човекова мисао о свету, оваплоћује у конкретној слици живота и света, у облику једног предмета (слике, скулптуре, песме, грађевине) који садржи у себи неку истину о животу, неко сазнавање човеково о свету. Тај предмет сазнајемо као сваки природни предмет својим чулима, али за разлику од природног предмета, који је мисаоно и емоционално неутралан, уметнички предмет испуњен је одређеним смислом, одређеном емоцијом и мишљу, које је уметник унео у њега или, тачније речено, које су стопљене с њим. Наш доживљај тога предмета друкчији је него наше опажање природног предмета: читајући неко књижевно дело, или гледајући неку слику или скулптуру, или слушајући неку музичку сонату, ми имамо уметнички (естетски) доживљај, што ће рећи да у опажању тог књижевног дела, или те скулптуре, или те сонате, учествује и наша емоција и наша мисао у складу са оном мишљу и емоцијом које је уметник унео у та дела. Разуме се , известан доживљај ми можемо имати и од природних предмета (неки идиличан или величанствен предео), али природни предмет је мисоно и емотивно неутралан према нама, у њега ми уносимо неку емоцију и неку мисао. Насупрот томе уметничко дело је прожето уметниковом мишљу и емоцијом, оно је сама та мисао и емоција опредмећена (оваплоћена) у виду неког конкретног предмета (књиге, скулптуре, музичке партитуре), који ми опажамо својим чулима. Уметност је, дакле, таква човекова духовна делатност којом он ствара конкретне предмете (уметничка дела), прожете његовим сазнањем о свету и животу.“ (Д. Живковић)

            Зачеци уметности налазе се у давним временима када је човек осетио потребу да изрази своја осећања и расположења, да искаже задовољство што је успешно завршио лов или да украшава оруђе да би било лепо. На самом почетку то је био спој различитих средстава и начина изражавања: певања, мелодије, плеса и сл.

Прве уметничке творевине настале су у процесу рада.

            “Прве песничке речи се, по свему изгледа, јављају тек као састојак неразвијене првобитне уметности. А комплексан карактер, такозвани синкретизам најраније уметности запажа се пре свега у безбројним обредима и церемонијама, који обухватају елементе музике, плеса, глуме, поезије, па каткад и трагове сликарства и вајарства , истовремено.        На разним странама су запажени ратнички и ловачки плесови на разним ступњевима развитка. Једна од ратничких игара северноамеричких Индијанаца представља извиђање непријатеља, друга се назива игра скалпа. Постојала је и игра бизона: учесници су обучени у бивоље коже и играју приказујући сцене из лова. Неке су обредне игре везане за призоре из свакодневног живота, често у вези са календаром. Тако су код Јужних Словена познате коледарске и божићне песме, које певају групе маскираних младића уочи Нове године, краљичке песме, које певају поворке искићених девојака уочи лета, и друге. У већини таквих обреда и церемонија свирка и плес праћени су прерушавањем учесника и глумачким извођењем појединих сцена, уз певање, односно изговарање, одређених слогова и речи.“ (И.Тартаља)

Уметност је од самог почетка тежила да стварност верно представи али је све више постајала израз субјективног виђења и доживљаја света и живота. Уметник дакле преображава свет уз помоћ своје маште.  

            Уметник је човек кога одликују израженије особине и способности: осећајност, доживљавање, мишљење, маштовитост и способност уметничког обликовања.

            “Догађај, личност или појава инспиришу човека да ствара дела различитог облика и да на различите начине и различитим средствима изрази своје мисли, осећања и расположења. Косовски бој је инспирисао песнике, сликаре, вајаре, архитекте и музичаре да на оригиналан начин и одговарајућим средствима изразе свој доживљај и своје виђење догађаја. Један то чини посредством речи (песник), други посредством боје (сликар), трећи комбинацијом облика и материјала у простору (архитекта), итд. Ове творевине људског духа изазивају код других људи осећање лепог и духовно уживање: оно што је мислио или осећао стваралац (уметник) док је обликовао песму, слику или грађевину, осећа читалац или гледалац. Такве творевине људског духа, које пружају уживање и изазивају естетска осећања, називају се уметничка дела.“ (С.Величковић)

            Зависно од материјала којим се уметник служи и зависно од начина на који уметник ствара своје уметничко дело, уметност се дели на неколико врста:

музика (уметничко средство – звуци, тонови),

сликарство (уметничко средство – боје)

вајарство или кипарство (уметничко средство – маса за обликовање)

архитектура (уметничко средство – грађевински материјал)

игра или плес (уметничко средство – ритмички покрети)

књижевност (уметничко средство – речи).

То је класичних шест уметности којима се од двадесетог века придаје и “седма уметност“ – филм (уметничко средство – живе покретне слике).

Осим ове класичне поделе, појам уметничког стваралаштва обухвата и следеће:

позоришна уметност,

уметничка фотографија ,

примењене уметности (дуборез, керамика, декорација, ћилимарство, таписерија, илустрација књиге)

репродуктивне уметности (свирање, певање, рецитовање, глума).

 

            Уметничка дела намењена су примаоцима (читаоцима, гледаоцима, слушаоцима). Уживајући у  лепоти уметничког дела, прималац бива обогаћен и мишљу, односно осећањем или идејом, коју је уметник исказао кроз одређено уметничко дело.