Колико је мост који спаја две обале Дрине чврсто везан за живот једног касаблије, колико је круна моста, капија, везана за његова размишљања, доношења одлуке и провођења времена на њој, толико је исти тај мост везао за живот касаблије легенду и чињеницу, удружио мит и податак.
У самом уводу наилазимо на неколико легенди, колико оних које су везане за изградњу самог моста, толико и оних које свој одраз имају у вековима касније, у дечачким играма, дечачким сновима и причањима у касаби.
Како је изградња те чудесне грађевине била дуготрајна и напорна, тешка за српске раднике и турске надзорнике, пуна неочекиваних сметњи и сурових кажњавања, најбоље говори легенда о вили бродарици. Измишљена појава, којом су се уста нараштаја послужила као заменом за историјски догађај, супротставила се великој турској сили и моћном плану изградње величанствене везе између две обале. Што је за дана урађено на скелама и постигнуто кулуком, вила је ноћу разарала и рушила, јер „Дрина не да моста на се“. Нажалост, мит је за своје постојање морао да пронађе стварни период, период касаблијског опирања, а самим тим и тешко страдање „вилино“- Радисављево набијање на колац. Човек који се супротставио овој сили, окупивши око себе још пар касаблија, радио је мосту оно што ће касније генерације спомињати, а тадашњи људи причати, радио је посао виле бродарице. Суров свршетак његовог живота послужиће као опомена и подсетник на моћ турске власти и њеног кулука.
Још је једна легенда везана за овај лик, легенда о његовом гробу. Са друге стране Дрине, преко пута касабе, стоји једна хумка, хумка на коју једном годишње пада светлост, коју виде будне жене, а и понеки дечак остане будан не би ли то доживео, али га сан савлада пре времена. Након мукотрпног дана проведеног на коцу, Радисав је издахнуо, и тада био бачен псима. Пар храбрих касаблија успело је да се домогне његовог тела и сахране га као човека, као касаблију.
Још је легенди о изградњи самог моста. Наиме, да би мост могао бити изграђен, у њега су морали бити узидани близанци, Стоја и Остоја по имену. Нађени у оближњем селу, узидани су у његове стубове, а мајци су остављене два отвора како би дојила своју децу. Легенда говори како и дан данас из те две рупе тече бела течност и понеки касаблија дроби бели камен тога стуба и продаје га као лековито средство за мајке које не могу дојити. Историјски је податак да су ови близанци заиста отети од мајке, која је иначе скренувши с ума често обилазила градњу тражећи своје близанце.
Постоје и оне које су се десиле за време настајања ове „складно срезане“ градђевине, а које ће годинама после мучити дечју машту и правити расправе међу децом других вера. Мит о Арапину, раднику који је свој живот окончао баш ту, на мосту, коме је један од јаких белих камених блокова заувек привезао ногу за ћуприју, играо се са дечјом маштом и чачкао је у сновима.
Дечаци су знали да је Арапин ту негде, у мосту, знали су место на коме он стоји у мраку и вечито чекали на обали и замишљали његову страшну појаву, његово појављивање, а понеки би чак ноћу бивао обливен хладним знојем јер је снивао овог обичног, несрећног радника.
Са друге стране Дрине, у земљи, налазиле су се рупе са барицама у којој су дечаци обе вере чували рибу. То је оно што им је било заједничко. Порекло тих рупа доводило је ове дечаке до расправе у којој нико није мењао мишљење и увек је остајао при својим веровањима. За српску децу, били су то трагови Шарчевих копита, за муслиманску коња Ђерзелез- Алије.
Још је догађаја који у нараштајима нису пронашли сигурну историјску чињеницу, али у неким разговорима су могли послужити као подлога за мит. Један од таквих био је завршетак једног порока, једне ноћи у којој се један коцкар, Милан Гласинчанин, коцкао „са самим демоном“.
Иза сваке легенде, иза сваког мита, постојала је чињеница, постојао је историјски податак. На тај начин роман је помешао мађионичара и историчара, песника и научника и спојио оно митско и оно психолошко у ликовима.
МИЛИЧИЋ ЛУКА 3-5
Ваздухопловци 