Истраживачки задаци за „Горски вијенац“

I ЊЕГОШ КАО ТРАГИЧКИ ЈУНАК КОСОВСКЕ МИСЛИ

  1. Објасните однос између релативног значаја историјских чињеница и значаја који им Његош даје у делу.
  2. Уочите основне елементе композиције нарочито водећи рачуна о њеним временским димензијама (празници и доба дана на почетку и на крају дела).
  3. Жанровски гледано Горски вијенац је: еп, драма, поема. Препознајте карактеристике сваке од ових врста у том остварењу.

 

II ПОСВЕТА ПРАХУ ОЦА СРБИЈЕ

  1. Зашто Његош Карађорђа назива оцем Србије, а 19. век страшном ером?
  2. Уочите контраст хероји-издајници и повежите га са основном темом дела.
  3. Објасните смисао стихова Из грмена великога лафу изаћ трудно није и Да, витеза су сустопице трагически конац прати.

 

III СИРАК ТУЖНИ БЕЗ НИГЂЕ НИКОГА/ БОРБИ НАШОЈ КРАЈА БИТИ НЕЋЕ…

  1. какве су прилике у Црној Гори о којима владика Данило тужи у своме монологу? Које су његове дилеме и шта на основу њих закључујемо о њему?
  2. Упоредите монолог Вука Мићуновића и владике Данила: укажите на разлике међу њима полазећи од различитих улога које та едва јунака имају у црногорском друштву.
  3. Протумачите алегорију која почиње стихом Тек што вучад за мајком помиле…

 

IV СЕЛИМ-ПАШИ ОТПОЗДРАВ НА ПИСМО

  1. Упоредите два писма и запазите разлику у погледима на свет.
  2. Уочите природу алегоријског говора у овом дијалогу.
  3. У Горском вијенцу сучељавају се и међусобно самеравају три културе: патријархална црногорска, источњачка и млетачка. Укажите на њихова најбитнија својства и начине на које су приказана у делу (посебно објасните како патријархални војвода Драшко види политички и културни живот у Венецији).

 

V СВ`ЈЕТ ЈЕ ОВАЈ ТИРАН ТИРАНИНУ

1.Монолог игумана Стефана једно је од најпознатијих места у Горском вијенцу. Какво је његово схватање живота и чиме је условљено?

  1. Уочите гномске стихове и објасните њихов смисао. (Гнома – кратка, сажета изрека која садржи неку општу мисао или моралну истину примењивану на различите ситуације у жигвоту.)
  2. Уочите неке од стилских/реторских средстава (контраст, анафора, понављање…) у којима се у свом монологу служи игуман Стефан.

 

VI А У РУКЕ МАНДУШИЋА ВУКА БИЋЕ СВАКА ПУШКА УБОЈИТА!

  1. Укажите на улогу кола у Горском вијенцу. Кога коло представља?
  2. Дијалогом владике Данила и Вука Мандушића завршава се Горски вијенац. Уочите појединости које карактеришу лик Вука Мандушића (његов изглед, начин приповедања однос према џефердару).
  3. Објасните симболику завршног монолога владике Данила.
Advertisements

Подела именица на деклинационе врсте

ИМЕНИЦЕ ПРВЕ ВРСТЕ

По првој именичкој врсти мењају се именице које у генитиву једнине имају наставак –а. То су именице мушког рода које у номинативу једнине имају нулти наставак, тј. оне чија се основа завршава сугласником (друг, језик, Ненад), и именице мушког и средњег рода чији се номинатив завршава наставцима –о  или –е, при чему основа именица средњег рода остаје непромењена (Павле, дело, море).

ИМЕНИЦЕ ДРУГЕ ВРСТЕ

По другој именичкој врсти мењају се именице средњег рода које се у номинативу једнине завршавају на –е, а граматичку основу проширују сугласницима –н– или –т– (име, време, дете, пиле). Готово исту промену имају и двосложна мушка имена од миља с дугосдилазним акцентом (Миле – Милета, Раде – Радета).

ИМЕНИЦЕ ТРЕЋЕ ВРСТЕ

По трећој именичкој врсти мењају се именице које у генитиву једнине имају наставак –е. То су именице женског и мушког рода чији се номинатив једнине завршава на – а (жена, књига, тата, Никола).

ИМЕНИЦЕ ЧЕТВРТЕ ВРСТЕ

По четвртој именичкој врсти мењају се именице које у генитиву једнине имају наставак –и. То су именице женског рода које у номинативу једнине имају нулти наставак, тј. оне чија се основа завршава сугласником ( љубав, младост, глад, ноћ).

(ГРАМАТИКА, стр. 66-73)

ПОДЕЛА ИМЕНИЦА НА ДЕКЛИНАЦИОНЕ ВРСТЕ

ИМЕНИЦЕ ПРВЕ ВРСТЕ

По првој именичкој врсти мењају се именице које у генитиву једнине имају наставак –а. То су именице мушког рода које у номинативу једнине имају нулти наставак, тј. оне чија се основа завршава сугласником (друг, језик, Ненад), и именице мушког и средњег рода чији се номинатив завршава наставцима –о  или –е, при чему основа именица средњег рода остаје непромењена (Павле, дело, море).

ИМЕНИЦЕ ДРУГЕ ВРСТЕ

По другој именичкој врсти мењају се именице средњег рода које се у номинативу једнине завршавају на –е, а граматичку основу проширују сугласницима –н– или –т– (име, време, дете, пиле). Готово исту промену имају и двосложна мушка имена од миља с дугосдилазним акцентом (Миле – Милета, Раде – Радета).

ИМЕНИЦЕ ТРЕЋЕ ВРСТЕ

По трећој именичкој врсти мењају се именице које у генитиву једнине имају наставак –е. То су именице женског и мушког рода чији се номинатив једнине завршава на – а (жена, књига, тата, Никола).

ИМЕНИЦЕ ЧЕТВРТЕ ВРСТЕ

По четвртој именичкој врсти мењају се именице које у генитиву једнине имају наставак –и. То су именице женског рода које у номинативу једнине имају нулти наставак, тј. оне чија се основа завршава сугласником ( љубав, младост, глад, ноћ).

(ГРАМАТИКА, стр. 66-73)

Именице

Именице су речи којима се именују појаве материјалног света, као што су бића, предмети, материја и сл. и неки невидљиви и неопипљиви појмови, као што су особине, осећања, радње, итд.

Имају род, а мењају се по броју и падежу.

У реченици су најчешће у служби субјекта и објекта.

 

Подела именица према значењу

 

ВЛАСТИТЕ именице именују појединачне појмове као што су људи, животиње, географски појмови, небеска тела и сл. Пишу се великим словом. Ретко се употребљавају у множини.

ЗАЈЕДНИЧКЕ ИМЕНИЦЕ означавају појединачне појмове, бића, предмете, појаве, који припадају истој врсти. Имају једнину и множину. Пишу се малим словом, изузев имена народа и становника.

ЗБИРНЕ именице означавају скуп појмова, бића, предмета, схваћених као целина. По правилу, немају облике множине. Обликом једнине означавају мноштво.

ГРАДИВНЕ именице означавају материју. Немају множину. Оне једнином означавају и најмању и највећу количину онога што значе. У множини се могу наћи само ако означавају различите врсте исте материје.

АПСТРАКТНЕ именице означавају нешто неопипљиво, као што су осећања, особине, природне и друштвене појаве, радње итд. Често се као подврста издвајају тзв. ГЛАГОЛСКЕ именице изведене од глагола. један део апстрактних именица нема облике множине али неке је могу имати.

 

Граматичке категорије именица

Именице имају род, а мењају се по броју и падежу.

РОД именица је класификациона категорија. То значи да једна именица може бити само једног рода. Према роду деле се на оне мушког, женског и средњег рода. Род у језику повезан је с постојањем мушког и женског пола у природи, с тим што се средњим родом обележавају млада бића.. Постоји природни род (имају га само оне именице које означавају човека или животињу) и граматички род (имају га све именице). Граматички род се одређује на основу показне заменице која се слаже са именицом.

БРОЈ  именица је граматичка категорија која има две вредности: једнину и множину. Већина именица има и облик једнине и множине. Именице које се јављају само у једнини називамо сингуларија тантум а оне које се јављају само у множини називамо плуралија тантум.

СИНГУЛАРИЈА ТАНТУМ  (властите именице; збирне именице; градивне именице; неке апстрактне)

ПЛУРАЛИЈА ТАНТУМ ( властите именице које именују неке географске појмове и неке празнике; заједничке именице које означавају предмете састављене од два дела, или неко мноштво ситних делова)

ПАДЕЖ је граматичка категорија по којој се именица деклинира у једнини и множини. Има 7 падежа: Н,Г,Д,А,В,И,Л. Деле се на независне (ном. и вок.) и зависне. Независни се употребљавају без предлога. Локатив се употребљава увек с предлозима а остали и са и без предлога, највећи број предлога је уз генитив.

Врсте речи

Морфологија је наука о језику која се бави облицима, структуром и саставом речи. Морфологија се дели на морфологију у ужем смислу и творбу речи. Морфологија у ужем смислу део је науке о језику који проучава врсте речи и различите облике променљивих речи.

Основна јединица и морфологије у ужем смислу и творбе речи јесте морфема.

Морфема је најмања језичка јединица која има значење или неку граматичку функцију ( у речи кућа, нпр., корен кућ- носи значење речи, грађевина, а наставак –а обележава ном.јд.именице ж.р.

Морфеме су јединице вишег нивоа од фонема, али су нижег нивоа од речи. Свака реч садржи најмање једну морфему, а може их садржати и више.

Реч је најмања самостална језичка јединица која има значење.

речи у српском језику су подељене на основу значења и граматичког понашања (да ли се мењају по падежима, временима, да ли разликују род, број итд.) Тако је издвојено 10 врста речи у српском језику:

ИМЕНИЦЕ, ПРИДЕВИ, ЗАМЕНИЦЕ, БРОЈЕВИ, ГЛАГОЛИ, ПРИЛОЗИ, ПРЕДЛОЗИ, ВЕЗНИЦИ, РЕЧЦЕ, УЗВИЦИ.

На основу тога да ли могу мењати свопј облик или увек остају у истом облику, речи се деле на променљиве и непроменљиве.

 

Граматичке категорије речи

Граматичка категорија речи је систем граматичких облика променљивих врста речи којим се изражава неки граматички однос.

Могу бити: 1. морфолошке, када за сваку вредност постоји посебан облик(нпр. придев плав може бити у мушком, женском и средњем роду); 2. класификационе, када се одређена вредност приписује свакој речи посебно (нпр. именица може бити само једног рода)

ИМЕНИЦЕ: род, број, падеж

ПРИДЕВИ: род, број, падеж, вид, степен поређења

ЗАМЕНИЦЕ: род, број, падеж, лице

НЕКИ БРОЈЕВИ: род, број, падеж

ГЛАГОЛИ: вид, глаголски облик, потврдност/одричност, лице, род, број, стање

НЕКИ ПРИЛОЗИ: степен поређења.

У НЕПРОМЕНЉИВЕ РЕЧИ спадају: неки бројеви, неки прилози, предлози, везници, речце, узвици.

Условне реченице

  1. Условне реченице називају се још кондиционалним и погодбеним реченицама.
  2. Овом врстом зависних реченица означава се услов за реализовање ситуације означене вишом реченицом. Зато је њихова синтаксичка функција одредба услова.
  3. Све условне реченице су модалног карактера, пошто не означавају реалне већ хипотетичке ситуације.
  4. Разликују се две водеће групе условних реченица.
  • остварљивост услова – говори о томе да ли је услов остварљив или не
  • време важења услова – говори о томе у ком се времену остварује услов

 

Остварљивост услова

 

типови услова  

карактеристике услова;

услов је…

 

граматичка

конструкција

пример
реални

услов

реалан

актуелан

остварљив

– реализација овог услова, иако неизвесна, ипак се може реално очекивати

– АКО, УКОЛИКО, (ЛИ)

Ако научим лекције, поправићу оцену.

 

Уколико пођем сада, стићи ћу на време.

потенцијални услов -потенцијалан (могућ)

-није актуелан (само је замишљен)

-остварљив (што је мало вероватно)

– у главној реченици увек је потенцијал

– у зависној реченици обавезна је конструкција КАД + потенцијал

или ДА + презент свршеног глагола

Кад бих научио лекције, поправио бих оцену.

 

Да пођем сада, стигао бих на време.

иреални

услов

– изношење претпоставке која је супротна стварним чињеницама

– услов не постоји, није постојао, иреалан је

– ДА + презент несвршеног вида или перфекат

– у вишој реченици је обавезан потенцијал

Да имам девојку, не бих био усамљен.

 

Да си рекла где си, не бих те чекао.

 

 

 

 

Време важења услова

 

   

БУДУЋИ

УСЛОВ

 

САДАШЊИ

УСЛОВ

ПРОШЛИ

УСЛОВ

СВЕВРЕМЕНИ УСЛОВ
реални

услов

ако/уколико

+

презент / футур 2

+

речца ЛИ

ако/уколико

+

презент

  ако/уколико

+

презент

(квалификазтивни)

потенцијални

услов

кад

+

потенцијал

 

да

+

презент

     
иреални

услов

  кад

+

потенцијал

 

да

+

презент глагола несврсеног вида

да

+

перфекат

 

 

реални будућу услов:             1. Ако / Уколико деђем / будем дошао код тебе, донећу ти књиге.

реални садашњи услов:          2. Ако / Уколико слушамо пажљиво, чућемо звуке падања кише.

реални свевремени услов:      3. Ако / Уколико се гвожђе загрева, оно се шири.

 

потенцијални будући услов:    4. Кад бих се запослио, издржавао бих породицу.

  1. Да учим, имао бих боље оцене.

 

иреални садашњи услов:        6. Кад би се померила, видео бих таблу.

  1. Да се помериш, видео бих таблу.

 

иреални прошли услов:           8. Да сам био пажљив, она ме не би оставила.

Узрочне реченице

  1. Узрочне (каузалне) реченице имају узрочно значење; означавају узроке због којих се остварује ситуација у вишој (главној) реченици. Узрочне (каузалне) реченице употребљавају се као одредба узрока.
  2. Главни субординатори су: ЈЕР, ЗАТО ШТО, СТОГА ШТО, ШТО, ПОШТО, КАКО, БУДУЋИ ДА
  3. Примери:

 

  • Нисам прегледао тестове јер сам био на путу.
  • Вратио сам књиге у библиотеку зато што је истекао рок позајмљивања.
  • Замерио сам Мирку што ме није позвао на свадбу.
  • Пошто је нападао снег, санкали смо се цео дан.
  • Како је ручак каснио, изашли смо у шетњу до језера.
  • Сви смо чекали резултате будући да нисмо имали другог избора.

Временске реченице

  1. Уочавање прилошких значења временских реченица:

 

  • Кад сам допутовао у Љиг, јавио сам се Душану. временско значење  КАД?
  • Сачекаћу те овде док се не вратиш. мера времена            КОЛИКО ДУГО?

 

  1. Временско значење у ужем смислу (право временско значење) одређује време реализовања ситуације означене вишом реченицом.

 

 

– Кад сам ишао у Ваљево, срео сам Мирка.

– Док сам разговарао са Миром, ученици су писали задатке.

 

СИМУЛТАНОСТ

(истовременост)

упоредо, паралелно временско одвијање радњи из главне и зависне реченице

КАД, ДОК
 

– Отишао сам код тате кад сам поправио ауто.

Пошто/Након што су ми отишле колеге, дошао је кум са кумом у посету.

Чим смо завршили разговор, кренуо сам ка кабинету.

Само што/Тек што сам написао поруку, неко је позвонио на врата.

 

ПОСТЕРИОРНОСТ

ситуација означена главном реченицом реализује се ПОСЛЕ реализације ситуације означене временском реченицом

КАД, ПОШТО, НАКОН ШТО, ЧИМ, САМО ШТО,

ТЕК ШТО

 

Пре него сам је запросио, купио сам јој леп прстен.

Кад сам слетео у Беч, киша је била престала.

Док смо ми постигли договор, филм је већ почео.

 

АНТЕРИОРНОСТ

ситуација означена главном реченицом реализује се ПРЕ реализације ситуације означене временком реченицом

ПРЕ НЕГО/НО ШТО, КАД, ДОК

 

  1. Значење мере времена одређује дужину трајања ситуације означене главном реченицом, а означавају се следећим типом реченица:

 

  • ситуација главне реченице траје колико и ситуација зависне реченице:

Седећу овде док час траје.

  • ситуација главне реченице траје до реализације ситуације временске реченице

Седећу овде док се ти (не) вратиш.

  • почетна граница реализовања ситуације главне реченице

Откад/Откако си дошла, ретко излазим у град.

Месне реченице

► Месне реченице имају месно прилошко значење и доминантно остварују функцију одредби места. Оне доносе информацију о месту где се одвијала радња саопштена у управној (главној) реченици:

 

  • Ова биљка расте где је посејеш.
  • Туристи су ишли куда их је водич упућивао.
  • Отишао сам камо никада нисам био.
  • Доспео сам одакле сам кренуо на путовање пре два месеца.

 

► Карактеристични субординатори су односно-упитни прилози за место: ГДЕ, КУДА, КАМО, ОДАКЛЕ

 

► Односне (релативне) реченице и месне реченице

 

Односне (релативне) реченице Месне реченице
 

– односе се на именицу/именичку синтагму из главне реченице

 

– односе се на ситуацију означену глаголом из главне реченице
 

– субординатор се може заменити односном заменицом “који“ у одговарајућем падежном или предлошко-падежном облику

 

 

– суборднитатор карактеристичан за месне реченице не може се заменити ниједним другим субординатором

 

Стојим на месту где сам стајао и прошли пут.

 

Стојим на месту на ком сам стајао и прошли пут.

 

Мирно стојим где сам увек стајао.

Односне реченице

  1. Повезивање две независне комуникативне реченице у једну комуникативну реченицу:

 

Зоран је купио нови аутомобил. Такав аутомобил има и Немања.

Зоран је купио нови аутомобил који има и Немања.

 

Весна је купила сиви џемпер. Такав џемпер има и Ана.

Весна је купила сиви џемпер какав има и Ана.

 

  1. Дефинисање.

 

Односне (релативне) реченице су зависне реченице чији се садржај приписује именичким појмовима на које се оне односе.

 

Карактеристични субординатори, односне (релативне) речи су:

  • односне заменици (који, чији, какав, колики, ко, шта)
  • односни прилози (где, куда, камо, одакле, кад, колико)
  • везник што

 

  1. Конституент КОЈИ у зависној реченици (који је субординатор) има, заправо, именичку конституентску вредност. У односној реченици он има функцију СУБЈЕКТА. Функција субјекта обележена је обликом номинатива заменице КОЈИ:

 

Марија има нови стан који је купила прошлог пролећа.

 

Такође, конституент КОЈИ може имати и функцију неправог објекта. Он, наиме, може бити исказан предлошко-падежном конструкцијом, што потврђује да је поименичена реч:

 

Марија има нови стан о коме смо разговарали.

 

Односна заменица, дакле, има двоструку улогу: она је субординатор (и то као релативизатор) који обележава зависни карактер подређене реченице (врсту зависне реченице), али је истовремено и конституент зависне односне реченице (субјекат или неправи објекат).

 

  1. Типологија односних (релативних) реченица.

 

када се односи на

ИДЕНТИТЕТ

појма из главне реченице

који То је ученик који је победио на такмичењу.
када се односи на

КАРАКТЕРИСТИКЕ

појма из главне реченице

какав Купио сам ранац какав је имао некад Саша.
када се односи на

ДИМЕНЗИЈЕ

појма из главне реченице

колики Купили су плац колики смо купили и ми.
када се односи на

КОЛИЧИНУ

појма из главне реченице

колико У школу је дошло (онолико) ученика колико се уписало у јунском уписном року.
 

присвојно значење

 

чији То је ученик чији отац ради у нашој школи.
 

прилошко (месно) значење

 

где То је она кућа где смо одсели.
 

прилошко (временско) значење

 

кад Било је то оног дана кад си ти рођен.
 

посебан тип зависних реченица са везником ШТО

 

што Додај ми јакну што је пребачена преко наслона столице.

 

 

 

  1. Атрибутска и апозитивна употреба односних реченица

 

Односна реченица се може везати за главну реченицу на два начина, као њен атрибут или као њен апозотив, дакле као атрибут или као апозиција:

 

 

актрибут

 

 

има рестриктивну функцију у односу на именички појам, ограничава (сужава) значење именичке јединице

 

Показао је на (ону) девојку у коју је био заљубљен.
 

апозиција

 

пружа

додатну информацију

у вези са именичким појмом из главне реченице

 

Показао је на Драгану, у коју је некада био заљубљен.

 

Одређивање атрибутске или апозитивне вредности зависних односних (релативних) реченица понекад је важно за разумевање тачности (прецизности) информација из главне реченице:

 

Играчи домаћег тима који су одлично играли испраћени су аплаузом.                       само добри играчи

Играчи домаћег тима, који су одлично играли, испраћени су аплаузом.                     сви играчи

 

 

 

  1. Писање зареза:

– ако постоји (или се може изговорити) корелатив НЕ ПИШЕ се зарез

– ако се може претворити у независниу реченицу са везником А, ПИШЕ СЕ зарез

– зарез се пише ако се у пажљивом изговарању означава паузама у говору

– када се односна реченица додаје неком именичком појму (а најчешће је то лична именица) тада се одваја зарезима: Миодраг, који нам је предавао књижевност, отишао је у Ниш.

 

 

  1. Односне реченице са именичким односним заменицама КО и ШТО.

 

Овакве реченице означавају особе, предмете или појаве, па имају именичку конституентску врењдност. То значи да се употребљавају у типичним именичким функцијама, као субјекат или као прави објекат:

 

Ко рано рани, две среће граби.                              Ко рано рани, тај/та две среће граби.

Што можеш данас, не остављај за сутра.                       Што можеш данас, то не остављај за сутра.