Архиве категорија: Књижевност I разред
ИСТРАЖИВАЧКИ ЗАДАЦИ ЗА ТУМАЧЕЊЕ СОФОКЛОВЕ ТРАГЕДИЈЕ “АНТИГОНА“
Свет “Антигоне“ – доживљаји и утисци побуђени читањем трагедије
– Прочитајте једну од најпознатијих Софоклових трагедија – “Антигону“. – Пре читања упознајте се са садржајем мита о Едипу који је Софоклу послужио као стваралачка грађа за дело. – Проучите детаљније садржај мита. – Запазите какве чудесне обрте мит садржи. – Каквим се људски живот и судбина у њему представљају? – Зашто се Едип уопште отиснуо од дома краљице Перибеје? – Какав му је карактер био? – Шта вас је у миту највише запрепастило? – Зашто остварење породичне среће и срећног живота није било могуће? – У чему се огледа Антигонина посебна везаност за Едипа?
– Током читања трагедије установите на који начин је у делу приказан мотив овог мита. – Анализирајте какве утицаје на доживљај карактера водећих ликова остварује ваше познавање мита о Едипу. – На који начин мит надопуњује сложена значења трагедије? – Колико вам је мит помогао да трагедију разумете?
– Припремите се да на часу детаљно говорите о утисцима који су побуђени читањем дела. – Које су се сцене највише задржале у вашем сећању? – Објасните због чега. – Шта је у делу посебно узбудљиво, невероватно и неочекивано? – Како доживљавате Антигонин лик? – Шта вас у њеним речима и ставовима посебно изненађује и зачуђује? – Објасните које се важне врлине људског карактера препознају и откривају у Антигонином лику.
Заснивање и развијање трагичког сукоба
– Пратите на који начин се у садржају дела заснивају и развијају трагични сукоби и композициони елементи класичне трагедије: експозиција (увод), заплет, кулминација (климакс), перипетија (преокрет) и епилог (трагични расплет). – Установите праве садржаје сукоба који се приказују у експозицији. – Установите на који начин сте обавештени о постојању сукоба између Креонта и Антигоне. – Проучите супротстављене ставове Исмене и Антигоне и установите дубље узроке Антигонине побуне.
– Чиме је Антигона изазвала Креонтову срџбу? – Издвојте и детљано анализирајте сцену дијалога између Антигоне и Креонта. – Пратите и тумачите како се њихови ставови, гледишта и убеђења испољавају и продубљују. – Чиме су снажно истакнути јачина и нарастање дубине њиховог неслагања? – Откривајте који су дубљи узроци неслагања између Антигоне и Креонта. – Сагледајте какви се кључни закони, веровања и убеђења читавог грчког полиса и друштва налазе у позадини њиховог сукоба. – Запазите чиме, којим речима је Антигона испољила велику одважност и храброст. – Установите на који је начин она разоткрила лицемерни однос читавог друштва према власти. – Анализирајте зашто је Креонтов бес тако велик. – Зар човек који заиста верује у своје ставове може бити толико нервозан и растројен? – Како је Креонт, у ствари, доживео овај сукоб? – Зашто Креонт напад на своје ставове тумачи као напад на престо?
– Шта подрива Креонтову сигурност? – Пратите како нараста, шири се и кулминира отпор који је према његовој одлуци почиње од Антигоне. – Када отпор владару Креонту доживљава кулминацију? – Пажљивим читањем дијалога Хемона са Креонтом установите зашто Хемон није послушан син свога оца; какву животну мудрост Хемон упућује оцу кога нагриза нарастајући бес? – Спремите се да представите наређење о погубљењу Антигоне које је владар објавио. – Размислите зашто је казна тако сурова; шта тиме Креонт разоткрива: своју владарску моћ или своју несигурност?
– Припремите се да дискутујете о преокрету у садржају трагедије. – Установите како долази до преокрета у Креонтовим одлукама; шта га је највише поколебало? – Због чега управо разговор са Тиресијом на Креонта највише утиче да промени одлуку? – Забележите и прокоментаришите укратко мудре ставове које је Тиресија у овом дијалогу саопштио Креонту. – Установите шта је, према Тиресијином мишљењу, највећа људска врлина и протумачите ваљаност и лепоту ових гледишта.
– Спремите се да представите и протумачите трагични епилог. – Обратите пажњу на то како је приказан крвав и трагичан завршетак сукоба. – Установите зашто се најважније дешавање изоставља са сцене, далеко од погледа љубопитљиве публике. – Због чега је трагичан расплет судбоносан, неизбежан? – Какав утицај на трагични исход догађаја има породична прошлост Едипових потомака? – Шта је истакнуто страдањем и породице Креонта?
Антигона
– Филозоф Аристотел је о карактерима трагичних јунака писао да би требало да поседују следеће важне особине: доброту, уверљивост и доследност. – Процените колико је Софокле био успешан у приказу Антигониног лика. – Одредите у чему се огледају Антигонина доброта и племенитост. – Проучите на који начин је њен карактер доследан. – Из чега Антигона црпи снагу за своју доследност? – Чиме је резултирала Креонтова недоследност? – Протумачите снагу Антигонине воље да се истрајно супротставља Креонту. – Зашто је постепено, али без околишења, следе сви становници Тебе?
– Шта из Антигониних ставова сазнајете о важности борбе за сопствена уверења? – Објасните зашто је важно борити се за своје ставове. – Окарактеришите Креонта. – Протумачите на који начин његова владарска самовољност води трагичном исходу.
Закон или обичаји
– Установите колико је Креонт у праву када се позива на право ЗАКОНА које важи за све грађане полиса, а колико је у праву Антигона, када се позива на ОБИЧАЈЕ, односно на моралне и религијске законе. – На који начин су, у ствари, обоје кажњени због својих ставова?
– Вреди ли се борити и доследно бранити вредости до којих нам је стало, чак и по цену сопствене пропасти? – Заузмите јасно свој став и припремите се за дискусију на часу.
Структура лирске песме “Сунце се дјевојком жени“
Структура лирске песме
Назив лирика долази од назива музичког инструмента старих Хелена, лире. У пратњи тог инструмента, певана је одређена врста песама, званих најпре мелика, а касније лирика.
Вук је разликовао женске песме од јуначких најпре по томе што се “женским гласом пјевају“.
Изворно, лирика је везана за музику и мелодију, нераздвојна је од ритма и звука језика.
Лирска песма је кратка, сажета и наизглед једноставна уметничка творевина. У њој се износи неки доживљај, казује лични став или изражава нека мисао, идеја.
Основну структуру лирске песме чине: тема, мотиви, композиција, језик и ритамска организација.
Мада неограничене, теме се углавном своде на известан круг општих тема:љубав, смрт, смисао живота, завичај, песништво итд.
Композиција лирске песме остварује се избором, распоређивањем и повезивањем других мотива за основни мотив. Сви мотиви се за основну тему везују асоцијативно.
Мотивска структура песме:
1.мотив – увод, тема песме, обраћање
2.мотив – развијање теме новим детаљима
3. мотив – емотивни и мисаони закључак, поента, порука песме
Мотиви могу имати различит распоред:
а) напоредни распоред; низање детаља и слика који стоје напоредо један према другом
б) градацијски распоред: низање појединости од слабијег ка јачем, од апстрактног ка конкретном, од мањег ка већам, или обрнутим смером
в) контрастни распоред један детаљ искључује други, или једна слика контрастира другој
Језик лирске песме заснован је на избору речи и њиховом распоређивању унутар реченице и унутар стиха као ритамске организације (уметнички употребљен говор).
Начин обраде теме у лирској песми у потпуној је зависности од ритма, звука и значења речи.
Усмена лирска песма има утврђене, сталне облике песничких слика и песничког израза. Одлике усмене народне лирике су: стабилност, утврђеност облика и израза (нпр. стални епитети). У њој су изражена осећања даровитих појединаца, погледи и схватања народног колектива, осећања се изражавају непосредно…
“Сунце се дјевојком жени“
Лирска прича: сједињавање реалног, митолошког, земаљског и космичког
Реална основа: ситуације из људског живота
Митско је у томе што су сви догађаји из људског живота примењени на неземаљски и космички свет.
Митолошке представе човека родовске заједнице.
Уочавање теме: девојачка лепота
Мотивска структура песме:
1. Девојачка лепота
2. Сунце је очарано девојачком лепотом
Девојка позива Сунце да изађе “за гору на воду“
Излазак Сунца на небу
Излазак девојке на воду
Сунце је изненађено девојачком лепотом
Сунце игра од радости
Сунце узима девојку за жену
3. Девојка се претворила у звезду Даницу: лепота је неуништива
ГРАДАЦИЈСКИ ПОСТУПАК
Прича о две лепоте: девојачкој и Сунчевој
Девојачка лепота је индивидуална, припада само девојци. Описана је посредно
Лепота Сунца је општа, то је благостање свих људи
Заједничка особина им је сјај.
Лирски субјекат предност даје девојци.
Мотив вечите људске жудње за лепотом
Човек тежи савршеној и трајној лепоти, уверен је да она станује у неким недокучивим и непознатим просторима (рај, небеса, космос). Зато ће створити песничке визије којима спаја земаљско и космичко, стварно и нестварно, могуће и немогуће.
Бановић Страхиња
ИСТРАЖИВАЧКИ ЗАДАЦИ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ НАРОДНЕ ЕПСКЕ ПЕСМЕ “БАНОВИЋ СТРАХИЊА“
Уметнички свет песме “Бановић Страхиња“. Утисци, доживљаји и размишљања поводом дела
– Пажљиво прочитајте народну епску песму “Бановић Страхиња“ и припремите се да на часу о њој изнесете утиске, доживљаје и размишљања– Установите шта је у свету песме посебно интересантно. – Објасните чиме вас је привукао Страхињин лик; који Страхињини поступци су вас наручито изненадили и задивили? – У ком делу песме је ваша читалачка пажња била посебно јака? Објасните због чега.
– Проучите сложеност композиције песме. – На маргини, уз текст песме, обележите које сте композиционе целине уочили током читања (експозицију, заплет, епизоду, врхунац радње и епилог). – Установите какву улогу у песми остварују описи, дијалози и монолози.
“Нетко бјеше…“
– Шта о Страхињи и његовој тазбини читалац сазнаје у експозоцији песме? – Објасните зашто је наглашена велелепност дочека који је јунаку приређен у Крушевцу. – Које су посебности Страхињиног карактера наглашене већ у уводним стиховима?
“Сам отиде пољем крушевачким…“
– Установите који догађаји доводе до заплета у песми. – Проучите како се сва та дешавања одражавају на осећања Бановић Страхиње. – Процените понашање Југ Богдана и Југовића према зету у околностима када им се он обраћа за помоћ. – Издвојте детаље којима се појачава утисак Страхињине усамљености и самоће. – Како се јунак осећа док сам одлази крушевачким пољем?
“…твоме ђогу и твоме јунаштву / свуд су броди ђе год дођеш води…“
– Проучите и установите какву улогу у свету песме има Страхињин сусрет са дервишом. – Упоредите дервишово и Страхињино животно искуство. – У чему су старац и млад јунак слични? – У чему се пак битно разликују? – Установите уметничко значење које у свету песме остварује дервишов лик и цела епизода сусрета са дервишом.
“Удари се јунак на јунака“
– Који догађај представља врхунац радње? – Проучите како тече сукоб Влах Алије и Бановић Страхиње. – Шта у вербалном обрачуну сазнајемо о карактерима оба лика? – Зашто их народни певач обојицу назива “јунацима“? – У чему се огледају изузетна физичка снага и ратничка вештина Алијина и Страхињина?
– Упоредите однос Влах Алије и Бановић Страхиње према жени. – Ко помаже Страхињи у двобоју, а ко га издаје? – Какав је смисао те паралеле у свету целе песме и у карактеризацији Страхињиног лика? – Пажљиво проучите како је Страхиња савладао Алију. – Установите шта му је дало снагу да победи противника.
“Не дам вашу сестру похарчити“
– Представите како Југовићи поступају према сестри када је Страхиња доведе у Крушевац. – Чиме је мотивисан Страхињин поступак према жени у овој сцени? – Колико је тај поступак логичан и уверљив (сагледајте ову посебност Страхињиног лика у контексту целе песме). – Установите које је својство, поред физичке снаге, још приписано Страхињином лику овим поступком. – Шта Страхиња жени не опрашта?
– Са становишта песме као целине и лика главног јунака, протумачите смисао првих и завршних стихова у делу.
Опроштај или казна?
– Припремите се за дискусију на часу. – Заузмите став поводом питања да ли Страхиња опрашта жени или је кажњава. – Доказујте своја гледишта садржајем епске песме.
– Установите универзална значења која су присутна у Страхињином лику, његовим речима и поступцима. – Објасните какву улогу у животу имају опраштање, разумевање, поверење и љубав. – Размишљајте о важности духовне снаге у тешким животним искушењима.
Књижевни родови и врсте
Када желимо да утврдимо ком књижевном роду припада неко дело, морамо узети у обзир и спољашње и унутрашње особине тог дела.
Лирика, епика и драма обухватају спољашње особине, неког дела.
Лирско, епско и драмско означавају унутрашње особине неког дела.
Три књижевна рода представљају уствари три основна начина „изражавања човекових духовних могућности и односа песниковог према свету“ .
У лирској поезији тај однос је најсубјективнији. Песник и његов свет представљају једну целину – песниково унутрашње ја. Уз учешће емоција и мисли песник ствара своју слику света и изражава је у првом лицу.
Епику одликује сасвим другачији однос песника и света. Песник прича
о догађајукоји се десио најчешће у прошлости . Он јепритом објективни посматрач који не учествује у том збивању. Он мирно посматра живот, с интересовањем, па тако посвећује велику пажњу свакој појединости. Резултат таквог односа је споро и обимно развијена радња пуна уметнутих описа, епизода, размишљања, закључака. Доживљај света једног епика знатно је „објективнији“. Аутор се најчешће изражава у трећем лицу једнине
Драмска поезија је нераскидиво везана за сцену,тј. позориште. Драмско дело је намењено извођењу на позорници. Драма препознаје „противречности у животу које траже да буду решене “. У драми нема мирног посматрања, већ све стреми ка разрешењу. Радња је променљива, динамична, нестална. Емоција је снажна, подстиче деловање. Увек је изражена дијалогом. Драмски песник учествује у радњи, проговара кроз низ личности, казује свој доживљај света.
КЊИЖЕВНЕ ВРСТЕ
ЛИРИКА
Најчешћа је љубавна песма. Њоме су се бавили готово сви велики песници: Вергилије, Петрарка, Бајрон, Шилер , Пушкин, Јакшић, Костић, Дучић, Шантић…
Елегија је тужна песма у којој се жали за нечим што је прошло. У њој се нпр. песник присећа своје младости, пријатељства, непрежаљене љубави. Елегије су прославиле наше романтичаре : Бранка Радичевића, Змаја, Лазу Костића.Постоје и описне песме у којима изражава своја осећања, а као оквир за то служи му неки пејзаж или нека природна појава.
Родољубива песма је можда и најпознатија лирска врста. У њој се песник надахњује колективним осећањем и обично хиперболисано опева своју љубав према домовини. Нема песника који се није окушао и у овој форми.
У сатиричној песми песник исмева неку негативну појаву у друштву или код појединца. То су обично крупни недостаци, а у песниковој интерпретацији добијају карикатурално обличје.
Ода или химна служе песнику да изрази поштовање или дивљење упућене савременику или историјској личности.
ЕПИКА разликује две групе: епика у стиху и епика у прози.
Прва обухвата
епску песму и епопеју ( еп ), а друга приповетку, новелу и роман. Епика стиху настала је као колективна творевина,тј. као народна књижевност. Ипак постоје и уметнички епови које појединци осмишљавају по угледу на народне.Епови могу бити изразито древни : Илијада и Одисеја датирају из 8.века пре нове ере, Махабхарата и Рамајана из 4. века исте ове епохе.Епови могу бити историјско-јуначки, романтични, религиозни. Епске песме су обимом мање , прича се о мање важном догађају и мање лица учествује у њиховој радњи. Оне имају мање епизода, па им је самим тим слабије развијена радња.
ДРАМА још од античког времена гаји две врсте: трагедију и комедију. Опште особине ових двеју врста свима су добро познате.Разлике међу њима успостављене су одавно. Тичу се како предмета приказивања, јунака , тако и језика којима су написане.
У новије време – драма у ужем смислу. У њој песник не схвата живот ни трагично ни комично, већ озбиљно.
Постоји још књижевних врста и подврста, а овде су наведене најосновније.
Усмена и писана књижевност
Подела књижевности на усмену и писану је основна подела књижевности. Успостављена је на основу следећих разлика:
А) Одлике усмене књижевности
1. Усмена књижевност живи у широким слојевима народа и преноси се живом речју (усменим путем ).
2. За њено трајање заслужни су талентовани али углавном непознати појединци ( тзв. народни певачи ).
3.Она се још назива и народном књижевношћу (обдарени појединац не износи сопствене ставове већ ставове народа из кога потиче).
4. Ова књижевност подложна је променама, (варијантност), што произилази из начина њеног преношења. Различити певачи на различите начине и с различитим способностима учествују у стварању те књижевности. Као последица оваквог односа према књижевности настају многобројне варијанте једне исте уметничке творевине. Из ове тврдње може се уочити и основна карактеристика усмене књижевности , а то је да је она колективна творевина.
5.Усмена књижевност има свој језик и свој стил. Одлике тог стила су: понављања, стални епитети, устаљена изражајна средства, метричка схема. Захваљујући оваквим појавама ова књижевност у својим садржајима успева да сачува и слојеве значења који обележавају давно минула времена ( митолошке представе и слике ).
6.Усмена књижевност старија је од писане.
Б) Одлике писане књижевности
1.Писана књижевност има коначан облик . Записана је или штампана, те као таква није подложна променама.
2 Настала је с првом појавомписма. Млађа је од усмене књижевности.
3.Писана књижевност је, насупрот усменој, индивидуална, уметничка творевина. Аутор исказује сопствене ставове и осећања.
Усмена и писана књижевност имају и заједничке особине.
а) Обе представљају израз човековог искуства, средине и епохе.
б) Могу бити дате у форми стиха или прозе.
У нашим крајевима ове две врсте књижевности развијале су се готово потпуно одвојено. У народу је, с једне стране, живела усмена, а међу припадницима виших друштвених сталежа писана књижевност. То нарочито важи у времену након пада српских средњовековних држава. Истина, понекад су се теме и мотиви ових двеју књижевности узајамно прожимали, те се може гогворити и о међусобним утицајима.
Основни појмови о књижевном језику Однос књижевног и говорног језика
Српски језик употребљава се у различитим приликама на различите начине. То су језички варијетети.Они могу бити стандардни или нестандардни. Један или више варијетета уздижу се стандардизацијом на ниво књижевног тј. стандардног језика.
Да би настао, књижевни језик мора да прође кроз процес нормирања. Норма подразумева скуп правила која сви треба да поштују у оквиру једне заједнице. Исто се односи и на језик .
Језичка норма подразумева оно што се може рећи и оно што се уобичајено говори. Иако сви језички варијетети имају своју норму, за књижевни језик важи једна посебна. Она није само природна, већ и планска, надограђена, експлицитна. Њу стварају образовани чланови заједнице тежећи доброј, правилној језичкој употреби.
Стварање норме зове се стандардизација, а резултат је књижевни језик. Норму прихватају сви корисници тог језика. Она се тиче свих језичких нивоа , утврђена је у правописним приручницима, речницима, уџбеницима. Савремени књижевни језик мора да буде и чврсто и еластично нормиран истовремено, да би остао јединствен, а према потреби и да би у себе примао нове елементе.
Књижевни језик обавезан је да би се у једној друштвеној заједници несметано и ефикасно одвијала комуникација.Он је инструмент писмености, образовања, књижевности, културе, науке. Представља носиоца традиције и искуства једне друштвене заједнице и спону са другим културама. Књижевни језик обавезан је у јавној употреби и треба да је узор свим говорницима.
Основу књожевног језика чини један дијалекат или више њих..Полазећи од те основе он се развија и тај развој описан је у граматикама и речницима. Дакле, он је наддијалекатски облик језика , различит од изворних, народних говора. Он нам није урођен, већ га морамо учити.
Књижевни језик није јединствен, већ се раслојава у зависности од комуникативних потреба. У различитим животним ситуацијама и с различитим саговорницима разговарамо другачије. Тако настају функционални стилови. Сада можемо закључити да је књижевни језик шири појам од говора.
Говор је само један од медијума у коме са остварује разговорни стил. Говорни језик остварује се свакодневно, а књижевни језик углавном у писаној форми.
Општи појмови о језику Битна својства језика
Језик је нераздвојни пратилац човека и неодвојив део људског живота. Као и свака друга сложена појава , и језик се може различито дефинисати.
Језик је систем знакова намењен комуникацији, урођен човеку, само њему својствен, па је тако посматран, биолошка појава.
Језик је својство одређене друштвене заједнице, неодвојив од друштва, неупотребљив без њега. Он представља социолошку појаву која условљава постојање друштва.
Језик је својство сваког појединца, заслужан за изражавање и уобличавање мисли и осећања.. Он је неодвојив од мишљења, па према томе представља и психолошку појаву.
Људи су одувек настојали да подробно изуче језик и испитају све његове особености и могућности. Отуда бројне науке које се баве проучавањем различитих аспеката језика. Лингвистика се бави језиком уопште. Она има бројне дисциплине и сваку од њих занима специфична функција језика.
Ако је јасно да је језик систем знакова за комуникацију, још је логичније да ти знакови стоје у неком односу.. Њихови међусобни односи зову се једним именом:структура.
Систем знакова одређеног језика састоји се од језичких знакова. Језички знак „ повезује одсечак значења са одсечком звука “(нпр. реч столица повезује нашу представу о столици са скупином гласова у тој речи).
Језик је хијерархијска структура. Језичке јединице нижег реда, комбинујући се, образују јединице вишег реда, док јединице вишег реда, разлажући се, дају јединице нижег реда (ако разложимо реч дрво на појединачне гласове добићемо јединице које узете понаособ не значе ништа, али у датој комбинацији оне добијају јединствено значење).
Дислокација је језичка особина која говорнику омогућава да говори и о оним појавама које нису у његовој непосредној близини. Јасно је да човек језиком може да изрази и плод своје маште.
Језик се преноси културним путем . Свака генерација изнова га савладава и учи. Према томе, језик се стално мења. Овако представљен језик као својина човека и ниједног другог живог бића , издваја нас као доминантне и свесне у живом свету.
Захваљујући језику човек своја сазнања и искуства оставља у наслеђе следећим генерацијама. Пре око 5000 година установљено је писмо, а новије доба доноси велики напредак у телекомуникацијама.
Колико су језик и комуникација блиски? Да ли су то различити појмови?
Комуникација је шири појам од језика. Људи комуницирају не само језиком већ и другим нејезичким средствима као што су : мимика, гестови, светлосни сигнали, сликовни знакови… Зато се често каже да је језик примарни комуникациони систем.
Бројни су закључци који се из овог излагања могу извести. Без сумње намеће се онај о значају и величини језика за сваког од нас. Довољно је помислити шта би од нас остало да нас неко чудесно лиши ове наше фантастичне способности. Човек више не би био човек.
Наука о књижевности
У оквиру проучавања књижевности разликујемо три научне дисциплине. То су: историја књижевности, теорија књижевности и књижевна критика. Немогуће је успоставити границе међу њима, јер се оне непрекидно прожимају
Историја књижевности обједињује теорију и критику. Она проучава историјски развој књижевности једног народа, језика или једне епохе. Може се бавити целокупним делом једног писца или књижевним појавама једног правца. При проучавању једног дела она мора водити рачуна о историјском тренутку у ком је оно настало , али узима у обзир и пријем код читалаца у каснијим временима. Тако она пружа историјски континуитет развитка једног народа и повезује га са општим духовним и културним животом тог народа. Током свог дугогодишњег постојања, историја књижевности често је била подвргнута разним утицајима владајућих или доминантних друштвених кругова.
Историја књижевности служи се различитим методама.Једна од тих је компаративна метода која доприноси разноврсности и свеобухватности ове научне дисциплине. Тада она уочава везе међу појединим националним књижевностима, начине њиховог узајамног утицања, а све то постиже упоређујући их.
Теорија књижевности проучава опште особине књижевног дела као уметничког дела. Она се бави природом тог дела, језиком којим је написано и обликом у ком је оно дато. Проучавајући наведена својства књижевности , она има за циљ да открије јединство форме и садржине књижевног дела, тј. јединство језика употребљеног у делу и смисла којим оно одише. Неретко, она се повезује с историјом књижевности, посебно онда кад разматра историјски развој књижевних врста у појединим епохама.
Често ћемо у литератури наићи и на реч поетика. Најодговорнији за њен настанак јесте чувени антички филозоф Аристотел. Његове идеје следи и Хорације, римски песник. Они полазе од становишта да проучавањем најбољих и најузорнијих књижевних дела можемо доћи до општих правила и критеријума за вредновање која би важила за све ствараоце и сва књижевна остварења. Много је векова прошло док се нешто у оваквом схватању књижевности није променило.
Данас, међутим, књижевно дело се сматра личним доживљајем њеног творца , коме се даје сва слобода уметничког стварања. Према томе, нема правила којих се писац мора придржавати.
Критика повезује дело и читаоца. Њен задатак је да открије значење и смисао дела, да олакша читаоцу и његовом разумевању. Критика увек полази од савремености, јер тумачи дела служећи се савременим данашњим осећањем и мерилима вредновања, Истовремено, она и оцењује књижевне творевине и на тај начин обезбеђује нови материјал теоријским проучавањима књижевности.
Једну ствар књижевна критика не сме дозволити себи, а то је да буде искључива и једнострана. Напротив, она се мора служити и научним сазнањима, те делу приступити активистички.
Јован Дучић „Звезде“
Пре самог читања песме, уочљива је њена графичка форма, на основу које се закључује да се песма састоји од четрнаест стихова распоређених у четири строфе. Такође се уочава да се прве две строфе састоје од по четири стиха (катрени) а друге две од по три стиха (терцине) Ова песничка форма назива се :сонет.
Након пажљивог читања песме, уочава се да је исказан доживљај приморског пејзажа. Песник нас о позицији лирског субјекта информише и поднасловом “Са острва Лопуда“. Читалац доживљава пејзаж помоћу визуелних и акустичких детаља које песник приказује. Уочава се да је песниково поетско средство :дескрипција. На основу првог утиска могло би се погрешно закључити да је ово описна песма, али већ у другој строфи уочава се да је предмет певања:љубавни занос, а да природа има више декоративну функцију, тј. само је амбијент у коме песник приказује своја осећања.
Версификација је начин организовања стиха. Постоје :метричка, силабичка и тонска версификација. У српској поезији версификација је силабичко – тонска јер се ритам организује на основу броја слогова у стиху и на основу комбинације наглашених и ненаглашених слогова. Ова Дучићева песма испевана је у:симетричном дванаестерцу, омиљеном стиху српске модерне. Стих од дванаест слогова састоји се из два полустиха од по шест слогова. Место полустиха је место цезуре (паузе). Ту се у читању прави предах Ритам песме је лаган, свака реч као да се набраја. Учестала је употреба речи са сугласницима С;З;Ш (алитерације), што чини да из песме зраче разноврсни звуци.
Након читања и анализе Дучићеве песме, закључује се да су значењски и звуковни слојеви језика узајамно повезани и неодвојиви, а да се у тој узајамној вези садржане вредности “уметности речи“.
Ваздухопловци 