Лик Лотике у роману На Дрини ћуприја

Лик Лотике је у роману ,,На Дрини ћуприја„ је веома развијен и живописан, како спољашњи изглед тако и унутрашње дилеме и жице у души које је покрећу. Њене изванредне особине и квалитети ће је прво уздићи до опасних висина у очима других, па на крају срушити.

            Лотика је била свастика човека који је изградио сам хотел у коме је она радила, али права глава посла није био он, већ она. По њој су и хотел назвали ,,Лотикин хотел„. Била је пуна, крупна, загаситобледе коже и сјајних очију. Многи су је сматрали привлачном и покушавали да јој се удварају, али она се никоме није дала. За сваког удварача је имала посебан начин опхођења; никада их није потпуно одбијала, али им није ни дозвољавала ништа друго до да чезну за њом. Удварачи су се стално враћали и трошили свој новац у хотелу, што је Лотики било најбитније. Није било битно какав је гост у питању: насилан, настрљив, ћутљив, цепидлака, циција или пијаница, Лотика је за сваког имала противотров. Према некоме блага, према другоме оштра, све их је држала довољно далеко да одржи професионализам и дозу мистерије и невиности, а опет довољно близу да им не дозволи да свој новац однесу другде. Била је попут уметника: никада јој се није дешавало да неки гост пређе црту у њеној соби и у њеном присуству. Била је рођена за посао који је обављала.

            У кратким тренуцима мира, Лотика би се повукла у своју канцеларију и села за свој радни сто. Ту би писала рачуне, пратила пад и пораст акција на берзи, слала и куповала нове акције, као и продавала старе, и вршила све потребне радње у свом приватном и финансијском плану хотела. Када би завршила са тиме, предавала би се својој јединој истинској страсти и ствари у којој је уживала: помагање другима. Њена дарежљивост није се сводила на повремено брисање рачуна неке муштерије; не, она је помагала великом броју људи и породица, целој својој родбини, у било којој ситуацији, кад год би од ње затражили помоћ. Она је саветовала жене када и за кога да се удају а децу и момке на који занат да крену или у коју школу да се упишу. Одрасле је помагала новчано и увек је била ту за све и сваког.

            Лотика је тако живела дуго времена, без одмора и са великим бригама на раменима, али никада се није предавала или кукала; примила би ударац, стисла зубе, и наставила даље. А удараца је било много… акције на берзи су почеле да играју досада незапамћеном насумичношћу: цене су им падале и расле, а оно што је при куповини вредело много и обећавало још већу вредност, сутра би могло да не значи ништа. Многе породице су од Лотике тражиле новац и подршку, а новца је било све мање. Хотел није радио као некада и профита је било све мање, а некад их није ни било. Такође, у породицама којима је Лотика помагала низале су се несреће: од смртних случајева до рађања ментално заостале деце. Али Лотика се није предавала: радила је и радила све више и напорније, упркос старењу, и мучила се да помогне свима. Нико од ње није очекивао ништа друго осим снаге и чврстине, ништа друго осим бесконачне подршке и испомоћи, и Лотика се полако губила у свему томе. Сви су јој се јадали и плакали, очекујући да ће она наћи некакво савршено решење за све њихове проблеме, не схватајући да је тако терају у лудило. Последњи ексер на Лотикином ковчегу био је почетак рата: гледајући како се све што је ударила и све за шта се толико дуго и напорно борила круни и распада, Лотика напокон пуца по свим шавовима и доживљава нервни слом.

            Лотика је у роману ,,На Дрини ћуприја„ приказана као веома трагичан лик; давала је наду, храброст, и снагу свима, а ништа није остављала за себе. Њена доброта, од које су сви осим ње имали користи, ју је, најпосле, убила.

                                                                                                                                                                  Мило Тодоровић 3-6

Advertisements

Историја и легенда у Андрићевом роману На Дрини ћуприја

Колико је мост који спаја две обале Дрине чврсто везан за живот једног касаблије, колико је круна моста, капија, везана за његова размишљања, доношења одлуке и провођења времена на њој, толико је исти тај мост везао за живот касаблије легенду и чињеницу, удружио мит и податак.

У самом уводу  наилазимо на неколико легенди, колико оних које су везане за изградњу самог моста, толико и оних које свој одраз имају у вековима касније, у дечачким играма, дечачким сновима и причањима у касаби.

Како је изградња те чудесне грађевине била дуготрајна и напорна, тешка за српске раднике и турске надзорнике, пуна неочекиваних сметњи и сурових кажњавања, најбоље говори легенда о вили бродарици. Измишљена појава, којом су се уста нараштаја послужила као заменом за историјски догађај, супротставила се великој турској сили и моћном плану изградње величанствене везе између две обале. Што је за дана урађено на скелама и постигнуто кулуком, вила је ноћу разарала и рушила, јер „Дрина не да моста на се“. Нажалост, мит је за своје постојање морао да пронађе стварни период, период касаблијског опирања, а самим тим и тешко страдање „вилино“- Радисављево набијање на колац. Човек који се супротставио овој сили, окупивши око себе још пар касаблија, радио је мосту оно што ће касније генерације спомињати, а тадашњи људи причати, радио је посао виле бродарице. Суров свршетак његовог живота послужиће као опомена и подсетник на моћ турске власти и њеног кулука.

Још је једна легенда  везана за овај лик, легенда о његовом гробу. Са друге стране Дрине, преко пута касабе, стоји једна хумка, хумка на коју једном годишње пада светлост, коју виде будне жене, а и понеки дечак остане будан не би ли то доживео, али га сан савлада пре времена. Након мукотрпног дана проведеног на коцу, Радисав је издахнуо, и тада био бачен псима. Пар храбрих касаблија успело је да се домогне његовог тела и сахране га као човека, као касаблију.

Још је легенди о изградњи самог моста. Наиме, да би мост могао бити изграђен, у њега су морали бити узидани близанци, Стоја и Остоја по имену. Нађени у оближњем селу, узидани су у његове стубове, а мајци су остављене два отвора како би дојила своју децу. Легенда говори како и дан данас из те две рупе тече бела течност и понеки касаблија дроби бели камен тога стуба и продаје га као лековито средство за мајке које не могу дојити. Историјски је податак да су ови близанци заиста отети од мајке, која је иначе скренувши с ума често обилазила градњу тражећи своје близанце.

Постоје и оне које су се десиле за време настајања ове „складно срезане“ градђевине, а које ће годинама после мучити дечју машту и правити расправе међу децом других вера. Мит о Арапину, раднику који је свој живот окончао баш ту, на мосту, коме је један од јаких белих камених блокова заувек привезао ногу за ћуприју, играо се са дечјом маштом и чачкао је у сновима.

Дечаци су знали да је Арапин ту негде, у мосту, знали су место на коме он стоји у мраку и вечито чекали на обали и замишљали његову страшну појаву, његово појављивање, а понеки би чак ноћу бивао обливен хладним знојем јер је снивао овог обичног, несрећног радника.

Са друге стране Дрине, у земљи, налазиле су се рупе са барицама у којој су дечаци обе вере чували рибу. То је оно што им је било заједничко. Порекло тих рупа доводило је ове дечаке до расправе у којој нико није мењао мишљење и увек је остајао при својим веровањима. За српску децу, били су то трагови Шарчевих копита, за муслиманску коња Ђерзелез- Алије.

Још је догађаја који у нараштајима нису пронашли сигурну историјску чињеницу, али у неким разговорима су могли послужити као подлога за мит. Један од таквих био је завршетак једног порока, једне ноћи у којој се један коцкар, Милан Гласинчанин, коцкао „са самим демоном“.

Иза сваке легенде, иза сваког мита, постојала је чињеница, постојао је историјски податак. На тај начин роман је помешао мађионичара и историчара, песника и научника и спојио оно митско и оно психолошко у ликовима.

МИЛИЧИЋ ЛУКА 3-5вишеградски мост

„Већ свака лажа места у љубави нема…“

„Већ свака лажа места у љубави нема…“

                                                                                                                                          (Деспот Стефан Лазаревић)MH900160230

Понекад, након дугог лутања и потраге за неким, сетимо се да и ми као изграђене и напола зреле особе знамо да волимо и тежимо да будемо вољени. Понекад, али само понекад, зажмуримо и препустимо срцу да надвлада разум.

Шта је љубав? Од чега настаје и како да је ухватим?

Дрхтавом руком шчепамо облаке очекујући Сунце, очекујући то савршенство које зовемо љубав. Ако напишем- љубав – нисам је учинила живом. Љубав не стаје на лист папира, ни на зид, а кад би читав космос био хартија и даље не би било места за њу. Безвремена је, измиче из руку и не можемо је сместити нигде. Љубављу прихватамо све добро и лоше у некоме, несавршено претварамо у перфектно. Уствари, несавршено је право савршено тек кад га прихватимо. У љубави нема користи, лажи, услова. Истинска љубав је она без „али“ и „ако“. Љубав не подржава неиспуњено обећање и гомилу лажи, лажи којима једна страна слепо верује. Најзад, љубав се гради од истине и поверења, и од тоне среће и стрпљења.

Схватајући себе, пожелех да волим. Волети, значи удахнути ваздух пуним плућима. Када бих могла да скинем тај глупави осмех са његовог лица, кад год ме види, и узмем га само за себе?

Волети не значи држати некога у шаци- већ на длану! Пустити га да оде онда кад пожели, пустити га да лаже неког другог.

Љубав је ту, ма где ми кренули. Она је почетак мог размишљања и његов крај. Она ме смешта неком у око, ја сам нечија и неко је мој. Љубав тада значи поклонити некоме сјај у оку и сво размевање овог света. Разумевање постоји за све осим за лажи. Највећа лаж је рећи некоме – волим те, ако то стварно нисмо сигурни. Лажи које су изречене ненамерно боле подједнако као и остале. Лаж може да буде ситница или нешто крупно, али, свака истина која се крије иза лажи исплива горе. Рекох да се љубав ослања на поверење и искреност, с тога ја не желим да лажем. Не желим да трујем људе које волим. На крају, желим да сви нађу некога кога ће волети безусловно и искрено. Некога с ким ће изобличиоти и улепшати стварност.

Манојловић Маја I5