За пријатан распуст – лектира за трећи разред

Иво Андрић: На Дрини ћуприја

Антон Павлович Чехов: Ујка Вања

Борисав Станковић: Коштана 

Борисав Станковић: Нечиста крв

Франц Кафка: Процес

Михаил Шолохов: Тихи Дон

Милош Црњански: Сеобе

Исидора Секулић: Госпа Нола

Растко Петровић: Људи говоре

Мирослав Крлежа: Господа Глембајеви

Advertisements

Теме за домаћи задатак

Прва група: „Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда, смијешане најлакше се пију“

Друга група: „Благо томе ко довијек живи, имао се рашта и родити!“

Трећа група: „Ал тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“

Четврта група: „Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјеством“

Пета група: „Љепше ствари нема на свијету него лице пуно веселости“

Шеста група: „Кад је виђу ђе се смије млада, свијет ми се око главе врти“

ПОДЕЛА ИМЕНИЦА НА ДЕКЛИНАЦИОНЕ ВРСТЕ

ИМЕНИЦЕ ПРВЕ ВРСТЕ

По првој именичкој врсти мењају се именице које у генитиву једнине имају наставак –а. То су именице мушког рода које у номинативу једнине имају нулти наставак, тј. оне чија се основа завршава сугласником (друг, језик, Ненад), и именице мушког и средњег рода чији се номинатив завршава наставцима –о  или –е, при чему основа именица средњег рода остаје непромењена (Павле, дело, море).

ИМЕНИЦЕ ДРУГЕ ВРСТЕ

По другој именичкој врсти мењају се именице средњег рода које се у номинативу једнине завршавају на –е, а граматичку основу проширују сугласницима –н– или –т– (име, време, дете, пиле). Готово исту промену имају и двосложна мушка имена од миља с дугосдилазним акцентом (Миле – Милета, Раде – Радета).

ИМЕНИЦЕ ТРЕЋЕ ВРСТЕ

По трећој именичкој врсти мењају се именице које у генитиву једнине имају наставак –е. То су именице женског и мушког рода чији се номинатив једнине завршава на – а (жена, књига, тата, Никола).

ИМЕНИЦЕ ЧЕТВРТЕ ВРСТЕ

По четвртој именичкој врсти мењају се именице које у генитиву једнине имају наставак –и. То су именице женског рода које у номинативу једнине имају нулти наставак, тј. оне чија се основа завршава сугласником ( љубав, младост, глад, ноћ).

(ГРАМАТИКА, стр. 66-73)

СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК ДО 19. ВЕКА

 

Старословенски језик Јужни Словени су се доселили на Балкан у 6. и 7. веку. Нашли су се на граници између Византије и ранијег Западног римског царства, на чијој су се територији налазиле Франачка и неке германске државе. Тако су се нашли и између два средишта хришћанства-Цариграда и Рима.

На позив моравског кнеза Растислава, 863.год., долазе у Велику Моравску Ћирило и Методије и доносе прве књиге, писане глагољицом. Крајем 9.в. ученици Ћирила и Методија стварају ћирилицу.

Српскословенски језик Настао је као последица стварања редакција, односно рецензија старословенског књижевног језика. Тим књижевним језиком су писана црквена и световна дела од краја 12. до прве половине 18.века. (Мирослављево јеванђеље, житија, летописи, али и родослови, законици, натписи итд. Душанов законик из 14.в. написан је језиком који је близак народном.

Рускословенски језик Настао је као последица стварања руске редакције старословенског језика. Половином 18.в. овај језик потискује српскословенски и постаје књижевни језик образованих српских писаца црквене и световне књижевности. Дела писана овим језиком била су неразумљива народу. Развио се на просторима тадашње јужне Угарске, где су Срби пребегли у време Велике сеобе. Старе рукописне књиге које су собом понели звале су се србуље. Срби су супротно обећањима били изложенио покушајима покатоличења, те су се зато обратили за помоћ православној Русији, одакле су дошли руски учитељи, донели руске књиге.и почели да отварају школе за српске учитеље и свештенике.(Максим Суворов и Емануел Козачински). Гаврил Стефановић Венцловић ставра на народном језику.

Славеносрпски језик настаје у настојању појединих писаца да пишу народу разумљивијим језиком. Први је био Захарија Орфелин. То је био језик са већим делом рускословенских речи, са фонетиком и облицима ондашњег руског књижевног језика, и са неким облицима из српског народног језика. Таквим језиком су писали просветитељски писци с краја 18 и почетка 19. века. Новостворени славеносерпски језик није имао одређена правила, него се разликовао од писца до писца.

Крајем 18.в., када се образују модерне европске нације, питање књижевног језика избија у први план.

Појављују се две идеје:прва, коју су заступали интелектуалци и црква, јесте да се као књижевни језик устали славеносрпски; друга је стварање књижевног језика на основи народног.

Иако идеју писања на народном језику износи још Доситеј Обрадовић, реформу књижевног језика извршиће Вук Стефановић Караџић.

Језички систем и науке које се њиме баве

knjige rad u biblioteci

Језик је систем знакова:састављен је од јединица које се комбинују по неким правилима. Језичке јединице могу бити различитих врста: фонолошке, морфолошке, синтаксичке, лексичке итд. Јединице једног реда међусобно се комбинују, образујући јединице другог, вишег реда. Тако се гласови групишу образујући морфеме и речи, речи стварају групе речи, а ове образују реченице, док реченице творе текстове. Сваки од тих нивоа има своја правила комбиновања, која дозвољавају неке комбинације а искључују друге.

Функционисање језика почива на комбиновању датих јединица на нов начин. Људски мозак памти јединице од којих се оне састављају и правила, обрасце за њихово састављање.

НАУКЕ КОЈЕ СЕ БАВЕ ЈЕЗИКОМ

 

Фонетика и фонологија проучавају гласове.

Фонетика се бави изучавањем њихове артикулације и акустичким особинама – гласовима као физиолошким појавама.

Фонологија гласове проучава са гледишта њихове функције у језику

У оквиру фонетике проучавају се и акценти.

 

Морфологија се бави променама у оквиру врста речи. Морфологија се бави и творбом речи.

Морфофонологија се бави гласовним променама које се догађају у промени и творби речи.

Лексикологија проучава речи као део укупног речничког фонда. Основна јединица овде је реч или лексема.

Фразеологија проучава устаљене изразе.

Терминологија се бави посебном врстом речи – терминима.

Лексикографија се бави теоријом израде речника.

 

Синтакса проучава синтаксичке конструкције – реченице и синтагме.

 Текстуална лингвистика, или анализа дискурса изучава текст.

Семантика изучава значења речи.

Стилистика проучава све реализације једног језика, почев од оних индивидуалних, па до оних које су условљене начином реализације језика.

Такође, стилистика проучава употребу изражајних и упечатљивих речи.

За добру писменост

Општи услови за добру писменост

  •  Први услов је јасна и правилна мисао!MP900175597
  • Не пишите дугим реченицама и немојте настојати да вам реченица буде богата, звучна и накићена јер то доводи до “фраза“ и “фразирања“.
  • Обогаћивање речника, правилност и течност реченице, постиже се најпре читањем добрих писаца и добрих књига.
  • Што чешће стављати на хартију своја запажања и своје мисли о било ком предмету.
  •  Потребно је постићи ред у излагању. Да бисте постигли ред у излагању, потребно је да још пре писања укратко забележите тај ред, да направите план свога писменог рада.
  •  Прегледајте и исправљајте оно што сте написали.

Композиција писаног састава

Правилну композицију састава, тј. правилан распоред делова нашег састава, постижемо само ако израдимо план за композицију састава.

Најчешће су грешке у композицији писаног састава:

а) промашај теме

б) несређено излагање и

в) непотпуност одговора.

Израда плана за композицију писаног састава

Композиција писаног састава зависи од тога коју врсту писаног састава хоћемо да употребимо да бисмо одговорили на неку тему. Тај избор зависи од самог предмета теме.

Приказ неке личности, предела или појаве захтева облик описа; приказ неког догађаја – облик причања, нарације; приказ неког скупа – извештај; објашњење неке појаве – осећајно размишљање, расправу или предавање.

Етапе при изради плана за композицију:

1. Анализа теме се састоји у томе да из наслова теме тачно утврдимо:

а) предмет о коме тема говори – материју теме и

б) смисао или правац у коме треба одговорити на тему – тежиште теме.

На основу анализе теме доносимо одлуку о облику (форми) који ће имати наш писани састав.

2.Прикупљање материјала

Ова фаза подразумева прикупљање што више чињеница којима ћемо објаснити и потврдити постављену тему.За успех нашег писаног састава веома је значајно богатство нашег речника, ширина наших појмова и јачина нашег суђења и осећања, наше способности замишљања и повезивања слика и представа.

Ред којим ћемо исписивати наше мисли је произвољан. Касније ћемо их средити и груписати по извесном плану.

3. Израда плана

При изради плана поштују се три правила:

а) да читав састав, у свим својим деловима, говори о теми, тј. да одговара материји и тежишту теме;

б) да наша мисао стално напредује, те да нас приближава потпуном одговору на тему и

в) да свакој мисли у саставу буде посвећено онолико места колико њена важност захтева (тежиште теме је главна мисао у теми, све остале мисли су изведене мисли).

Најједноставнији план обухвата: УВОД, РАЗРАДУ и ЗАКЉУЧАК.

УВОД има улогу да заинтересује читаоца за предмет излагања. Најважније је да увод буде што краћи. У уводу се ништа не доказује, у њему се само поставља питање, указује се на његов значај, сложеност итд., прави се добар приступ теми.

Током РАЗРАДЕ, наша мисао мора све више да напредује и да нас води до потпуног и крајњег одговора на тему. План за разраду мора ићи од ширих ка све ужим мисаоним целинама, тако се “тема развија“.

У ЗАКЉУЧКУ дајемо завршни суд који произилази из читаве наше анализе. Главна мисао закључка је главна мисао саме теме.   

4. Провера плана. Током провере плана обратити пажњу на следеће:

а) да ли све мисли по својој материји одговарају садржају теме;

б) да ли међу мислима постоји природна и логичка веза

в) да ли главна мисао нашег закључка у целини и у потпуности даје одговор на   питање које се у теми поставља.

Језик и стил у писаном саставу

Стил обухвата све духовне и душевне способности једног човека, његов начин мишљења и осећања и начин исказивања тих мисли и осећања. Приликом писања састава потребно је пазити да стил одговара задатој теми, односно, врсти писаног састава (нарација, расправа, осећајно размишљање и др.).

Један од основних савета јесте да треба што више избегавати речи са широким, општим значењем (дрво; ићи; црвен)) а уместо њих користити речи са одређеним, конкретнијим значењем ( храст, јасика; корачати, трчати; румен, пурпуран и сл.)

Реченица, да би била правилна, мора бити јасна и недвосмислена (јасна мисао-јасна реченица. Треба тежити развијеним реченицама али пазити да не постану претрпане споредним појединостима, непрегледне и заморне. Ако нисмо у стању да пишемо развијеним реченицама, онда је много боље писати кратким неголи дугим и претрпаним реченицама.

Прегледање написаног састава

1. Обраћамо пажњу на правописну и граматичку правилност.

2. Обраћамо пажњу на правилност, јасност и лепоту наших реченица.

3. Самокритички оцењујемо потпуност нашег рада и правилност наших закључака.

4. Читко преписујемо задатак.

Литература: „Теорија књижевности са теоријом писмености“

Др Драгиша Живковић

Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1994.г.