Условне реченице

1. Условне реченице називају се још кондиционалним и погодбеним реченицама.
2. Овом врстом зависних реченица означава се услов за реализовање ситуације означене вишом реченицом. Зато је њихова синтаксичка функција одредба услова.
3. Све условне реченице су модалног карактера, пошто не означавају реалне већ хипотетичке ситуације.
4. Разликују се две водеће групе условних реченица.

• остварљивост услова – говори о томе да ли је услов остварљив или не
• време важења услова – говори о томе у ком се времену остварује услов

 

Остварљивост услова

 

типови услова	карактеристике услова; услов је…	граматичка конструкција	пример
реални услов	реалан актуелан остварљив	– реализација овог услова, иако неизвесна, ипак се може реално очекивати – АКО, УКОЛИКО, (ЛИ)	Ако научим лекције, поправићу оцену.   Уколико пођем сада, стићи ћу на време.
потенцијални услов	-потенцијалан (могућ) -није актуелан (само је замишљен) -остварљив (што је мало вероватно)	– у главној реченици увек је потенцијал – у зависној реченици обавезна је конструкција КАД + потенцијал или ДА + презент свршеног глагола	Кад бих научио лекције, поправио бих оцену.   Да пођем сада, стигао бих на време.
иреални услов	– изношење претпоставке која је супротна стварним чињеницама – услов не постоји, није постојао, иреалан је	– ДА + презент несвршеног вида или перфекат – у вишој реченици је обавезан потенцијал	Да имам девојку, не бих био усамљен.   Да си рекла где си, не бих те чекао.

 

 

 

 

Време важења услова

 

	БУДУЋИ УСЛОВ	САДАШЊИ УСЛОВ	ПРОШЛИ УСЛОВ	СВЕВРЕМЕНИ УСЛОВ
реални услов	ако/уколико + презент / футур 2 + речца ЛИ	ако/уколико + презент		ако/уколико + презент (квалификазтивни)
потенцијални услов	кад + потенцијал   да + презент
иреални услов		кад + потенцијал   да + презент глагола несврсеног вида	да + перфекат

 

реални будућу услов:             1. Ако / Уколико деђем / будем дошао код тебе, донећу ти књиге.

реални садашњи услов:          2. Ако / Уколико слушамо пажљиво, чућемо звуке падања кише.

реални свевремени услов:      3. Ако / Уколико се гвожђе загрева, оно се шири.

 

потенцијални будући услов:    4. Кад бих се запослио, издржавао бих породицу.

5. Да учим, имао бих боље оцене.

 

иреални садашњи услов:        6. Кад би се померила, видео бих таблу.

7. Да се помериш, видео бих таблу.

 

иреални прошли услов:           8. Да сам био пажљив, она ме не би оставила.

Узрочне реченице

1. Узрочне (каузалне) реченице имају узрочно значење; означавају узроке због којих се остварује ситуација у вишој (главној) реченици. Узрочне (каузалне) реченице употребљавају се као одредба узрока.
2. Главни субординатори су: ЈЕР, ЗАТО ШТО, СТОГА ШТО, ШТО, ПОШТО, КАКО, БУДУЋИ ДА
3. Примери:

 

• Нисам прегледао тестове јер сам био на путу.
• Вратио сам књиге у библиотеку зато што је истекао рок позајмљивања.
• Замерио сам Мирку што ме није позвао на свадбу.
• Пошто је нападао снег, санкали смо се цео дан.
• Како је ручак каснио, изашли смо у шетњу до језера.
• Сви смо чекали резултате будући да нисмо имали другог избора.

Временске реченице

1. Уочавање прилошких значења временских реченица:

 

• Кад сам допутовао у Љиг, јавио сам се Душану. временско значење  КАД?
• Сачекаћу те овде док се не вратиш. мера времена            КОЛИКО ДУГО?

 

2. Временско значење у ужем смислу (право временско значење) одређује време реализовања ситуације означене вишом реченицом.

 

– Кад сам ишао у Ваљево, срео сам Мирка. – Док сам разговарао са Миром, ученици су писали задатке.	СИМУЛТАНОСТ (истовременост) упоредо, паралелно временско одвијање радњи из главне и зависне реченице	КАД, ДОК
– Отишао сам код тате кад сам поправио ауто. – Пошто/Након што су ми отишле колеге, дошао је кум са кумом у посету. – Чим смо завршили разговор, кренуо сам ка кабинету. – Само што/Тек што сам написао поруку, неко је позвонио на врата.	ПОСТЕРИОРНОСТ ситуација означена главном реченицом реализује се ПОСЛЕ реализације ситуације означене временском реченицом	КАД, ПОШТО, НАКОН ШТО, ЧИМ, САМО ШТО, ТЕК ШТО
– Пре него сам је запросио, купио сам јој леп прстен. – Кад сам слетео у Беч, киша је била престала. – Док смо ми постигли договор, филм је већ почео.	АНТЕРИОРНОСТ ситуација означена главном реченицом реализује се ПРЕ реализације ситуације означене временком реченицом	ПРЕ НЕГО/НО ШТО, КАД, ДОК

 

3. Значење мере времена одређује дужину трајања ситуације означене главном реченицом, а означавају се следећим типом реченица:

 

• ситуација главне реченице траје колико и ситуација зависне реченице:

Седећу овде док час траје.

• ситуација главне реченице траје до реализације ситуације временске реченице

Седећу овде док се ти (не) вратиш.

• почетна граница реализовања ситуације главне реченице

Откад/Откако си дошла, ретко излазим у град.

Месне реченице

► Месне реченице имају месно прилошко значење и доминантно остварују функцију одредби места. Оне доносе информацију о месту где се одвијала радња саопштена у управној (главној) реченици:

 

• Ова биљка расте где је посејеш.
• Туристи су ишли куда их је водич упућивао.
• Отишао сам камо никада нисам био.
• Доспео сам одакле сам кренуо на путовање пре два месеца.

 

► Карактеристични субординатори су односно-упитни прилози за место: ГДЕ, КУДА, КАМО, ОДАКЛЕ

 

► Односне (релативне) реченице и месне реченице

 

Односне (релативне) реченице	Месне реченице
– односе се на именицу/именичку синтагму из главне реченице	– односе се на ситуацију означену глаголом из главне реченице
– субординатор се може заменити односном заменицом “који“ у одговарајућем падежном или предлошко-падежном облику	– суборднитатор карактеристичан за месне реченице не може се заменити ниједним другим субординатором
Стојим на месту где сам стајао и прошли пут.   Стојим на месту на ком сам стајао и прошли пут.	Мирно стојим где сам увек стајао.

Односне реченице

1. Повезивање две независне комуникативне реченице у једну комуникативну реченицу:

 

Зоран је купио нови аутомобил. Такав аутомобил има и Немања.

Зоран је купио нови аутомобил који има и Немања.

 

Весна је купила сиви џемпер. Такав џемпер има и Ана.

Весна је купила сиви џемпер какав има и Ана.

 

1. Дефинисање.

 

Односне (релативне) реченице су зависне реченице чији се садржај приписује именичким појмовима на које се оне односе.

 

Карактеристични субординатори, односне (релативне) речи су:

• односне заменици (који, чији, какав, колики, ко, шта)
• односни прилози (где, куда, камо, одакле, кад, колико)
• везник што

 

3. Конституент КОЈИ у зависној реченици (који је субординатор) има, заправо, именичку конституентску вредност. У односној реченици он има функцију СУБЈЕКТА. Функција субјекта обележена је обликом номинатива заменице КОЈИ:

 

Марија има нови стан који је купила прошлог пролећа.

 

Такође, конституент КОЈИ може имати и функцију неправог објекта. Он, наиме, може бити исказан предлошко-падежном конструкцијом, што потврђује да је поименичена реч:

 

Марија има нови стан о коме смо разговарали.

 

Односна заменица, дакле, има двоструку улогу: она је субординатор (и то као релативизатор) који обележава зависни карактер подређене реченице (врсту зависне реченице), али је истовремено и конституент зависне односне реченице (субјекат или неправи објекат).

 

4. Типологија односних (релативних) реченица.

 

када се односи на ИДЕНТИТЕТ појма из главне реченице	који	То је ученик који је победио на такмичењу.
када се односи на КАРАКТЕРИСТИКЕ појма из главне реченице	какав	Купио сам ранац какав је имао некад Саша.
када се односи на ДИМЕНЗИЈЕ појма из главне реченице	колики	Купили су плац колики смо купили и ми.
када се односи на КОЛИЧИНУ појма из главне реченице	колико	У школу је дошло (онолико) ученика колико се уписало у јунском уписном року.
присвојно значење	чији	То је ученик чији отац ради у нашој школи.
прилошко (месно) значење	где	То је она кућа где смо одсели.
прилошко (временско) значење	кад	Било је то оног дана кад си ти рођен.
посебан тип зависних реченица са везником ШТО	што	Додај ми јакну што је пребачена преко наслона столице.

 

 

 

5. Атрибутска и апозитивна употреба односних реченица

 

Односна реченица се може везати за главну реченицу на два начина, као њен атрибут или као њен апозотив, дакле као атрибут или као апозиција:

 

актрибут	има рестриктивну функцију у односу на именички појам, ограничава (сужава) значење именичке јединице	Показао је на (ону) девојку у коју је био заљубљен.
апозиција	пружа додатну информацију у вези са именичким појмом из главне реченице	Показао је на Драгану, у коју је некада био заљубљен.

 

Одређивање атрибутске или апозитивне вредности зависних односних (релативних) реченица понекад је важно за разумевање тачности (прецизности) информација из главне реченице:

 

Играчи домаћег тима који су одлично играли испраћени су аплаузом.                       само добри играчи

Играчи домаћег тима, који су одлично играли, испраћени су аплаузом.                     сви играчи

 

 

 

6. Писање зареза:

– ако постоји (или се може изговорити) корелатив НЕ ПИШЕ се зарез

– ако се може претворити у независниу реченицу са везником А, ПИШЕ СЕ зарез

– зарез се пише ако се у пажљивом изговарању означава паузама у говору

– када се односна реченица додаје неком именичком појму (а најчешће је то лична именица) тада се одваја зарезима: Миодраг, који нам је предавао књижевност, отишао је у Ниш.

 

 

7. Односне реченице са именичким односним заменицама КО и ШТО.

 

Овакве реченице означавају особе, предмете или појаве, па имају именичку конституентску врењдност. То значи да се употребљавају у типичним именичким функцијама, као субјекат или као прави објекат:

 

Ко рано рани, две среће граби.                              Ко рано рани, тај/та две среће граби.

Што можеш данас, не остављај за сутра.                       Што можеш данас, то не остављај за сутра.

Изричне реченице

глагори говорења (комуницирања)	глаголи мишљења	глаголи опажања	глаголи осећања и други модални глаголи
рећи казати саопштити причати предложити захтевати	мислити размишљати сматрати веровати	видети гледати приметити чути слушати	волети желети жудети волети намеравати настојати
Иван је рекао да ће отићи у школу.	Иван је мислио како ће узети кредит.	Иван је приметио да пада киша.	Иван је волео да једе кекс.

 

Дефинисање.

 

Изричне реченице саопшатавју информацију која је у вези са ситуацијом означеном глаголом из главне реченице. Најважнија функција зависних реченица је допунска јер оне допуњавају глаголе говорења (комуницирања), мишљења, опажања и осећања (модалитета). Зависне реченице су у функцији правог објекта. Карактеристични субординатори су ДА и КАКО.

 

1. Типологија изричних реченица.

 

• Изричне реченице у ужем смислу (декларативне изричне реченице)

 

Професор је рекао да ће тест бити у петак.

Мирко је рекао да ће позвати.

Зоран је рекао: позваћу.

 

Мама је чула/видела/слушала како се деца играју на улици.

 

• Зависноупитне реченице

 

Професор је питао да ли су сви у школи.

Ученици су рекли ко је одсутан.

Миливоје је сазнао зашто је избачен са часа.

 

 

• Вољне (волунтативне) изричне реченице

 

Императивни карактер:      Краљица заповеда да се одсвира државна химна.

Оптативне (жељне):            Она жуди да види њега.

Да + презент:                        Он је желео/планирао/настојао да студира књижевност.

 

Подела гласова српског језика

FONETIKA, UVOD I PODELA GLASOVA

priprema za pismeni

Средњовековна књижевност

Srednjovekovna, sinteza

СРПСКИ КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК ДО 19. ВЕКА

 

Старословенски језик Јужни Словени су се доселили на Балкан у 6. и 7. веку. Нашли су се на граници између Византије и ранијег Западног римског царства, на чијој су се територији налазиле Франачка и неке германске државе. Тако су се нашли и између два средишта хришћанства-Цариграда и Рима.

На позив моравског кнеза Растислава, 863.год., долазе у Велику Моравску Ћирило и Методије и доносе прве књиге, писане глагољицом. Крајем 9.в. ученици Ћирила и Методија стварају ћирилицу.

Српскословенски језик Настао је као последица стварања редакција, односно рецензија старословенског књижевног језика. Тим књижевним језиком су писана црквена и световна дела од краја 12. до прве половине 18.века. (Мирослављево јеванђеље, житија, летописи, али и родослови, законици, натписи итд. Душанов законик из 14.в. написан је језиком који је близак народном.

Рускословенски језик Настао је као последица стварања руске редакције старословенског језика. Половином 18.в. овај језик потискује српскословенски и постаје књижевни језик образованих српских писаца црквене и световне књижевности. Дела писана овим језиком била су неразумљива народу. Развио се на просторима тадашње јужне Угарске, где су Срби пребегли у време Велике сеобе. Старе рукописне књиге које су собом понели звале су се србуље. Срби су супротно обећањима били изложенио покушајима покатоличења, те су се зато обратили за помоћ православној Русији, одакле су дошли руски учитељи, донели руске књиге.и почели да отварају школе за српске учитеље и свештенике.(Максим Суворов и Емануел Козачински). Гаврил Стефановић Венцловић ставра на народном језику.

Славеносрпски језик настаје у настојању појединих писаца да пишу народу разумљивијим језиком. Први је био Захарија Орфелин. То је био језик са већим делом рускословенских речи, са фонетиком и облицима ондашњег руског књижевног језика, и са неким облицима из српског народног језика. Таквим језиком су писали просветитељски писци с краја 18 и почетка 19. века. Новостворени славеносерпски језик није имао одређена правила, него се разликовао од писца до писца.

Крајем 18.в., када се образују модерне европске нације, питање књижевног језика избија у први план.

Појављују се две идеје:прва, коју су заступали интелектуалци и црква, јесте да се као књижевни језик устали славеносрпски; друга је стварање књижевног језика на основи народног.

Иако идеју писања на народном језику износи још Доситеј Обрадовић, реформу књижевног језика извршиће Вук Стефановић Караџић.